Пешић vs. Вучић – Наши васпитачи

Увек је занимљиво када се они свађају – креаторка процеса и врхунски демагог. Али, обоје служе исте господаре. Она је у њиховој хијерархији изнад њега, јер она руча са Сорошем, а он са Кирбијем. Но, он им је сада оперативно потребан, а она то зна. Па зашто онда ово пише? Прочитајте и размислите…

.  .  .

Медији су пренели вест да гувернерка Народне банке Србије Јоргованка Табаковић сматра да превентивно треба деловати одговарајућим законима и њиховом доследном применом на спречавање похлепе. Ако би се искоренила похлепа као праузрок корупције, онда не бисмо имали људе на функцијама који их злоупотребљавају и „интересе свих подређују сопственом интересу“. То би ефикасније сузбило похлепу од кажњавања функционера. Она у ствари предлаже да се васпитавају појединци на функцијама и третирају њихове личне особине, како не би били похлепни. То би можда имало некаквог ефекта, али он сигурно ни би био пресудан, јер је корупција код нас системског карактера. Јоргованка предлаже да се донесе закон о рачуноводству, који би „онемогућио да токови новца личе на реке подморнице“. Ту сада настаје конфузија. Како се похлепа као лично својство, које је по дефиницији ван надлежности државе, може повезати са нетранспарентним токовима новца, када су ти токови пар еxцелленце политичко питање које треба упутити влади.

Овом нелогичношћу Јоргованка Табаковић се уклопила у главни тренд који је лансирао председник њене странке. Он настоји да оно што је у домену јавног сведе на оно лично или, што је исто, на некакав мистериозни менталитет народа. То се види у свим приликама, али понајвише у скупштини. Коју год принципијелну критику или питање постави опозициони посланик, одговара му се салвом личних увреда. Ако Вучић није ту да вехементно нападне личност посланика, за ту работу је задужена скаламерија СНС-а на челу са Зораном Бабићем. Он свакодневно демонстрира такве агресивне ад хоминем нападе. Реч је о појави која суштински карактерише ову власт и разликује је од претходне. Садашњи властодршци не прихватају афективну неутралност институција. Они одбацују рационалну и аргументовану расправу, па редовно гледамо како главни баџа узима мотку у руке – па удри.

Можемо се сложити да је Вучић добио мартовске изборе и зато нећу улазити у то којим је марифетлуцима, лажима и манипулацијама излуђеног народа то постигао. Како год било, Вучић и СНС имају право да владају и воде политику земље, па нека то и чине. Али у тај посао баш никако не спада Вучићева претензија да лечи нашу свест и савест и да буде народни васпитач. Он никако није задовољан понашањем грађана, па је решио да нас преваспитава. Ометамо га у његовим намерама („најавама“) да од нас направи уређено друштво у коме се добро живи. Замера нам да закерамо, ништа нам није добро, незахвални смо, не пружамо му довољно љубави и подршке у његовим натчовечанским напорима да нас изведе на прави пут. Уместо да навијамо за њега, ми пакосно навијамо за камен који он, као наш Сизиф, гура узбрдо.

Остављајући по страни откуд му право да се бави васпитањем грађана (тако је и Јоргованки пала на памет похлепа), позабавићемо се непријатним питањем: откуд Вучићу, Јоргованки и СНС роботима васпитачка квалификација? Како им је уопште пало на памет да, као људи на лошем гласу, преузму моралну палицу којом шибају кога стигну. Коју су васпитачку школу похађали и шта их квалификује да баш они на себе преузму морално уздизање и преобраћање народа. Ако неко нема никакав морални кредибилет, то су Вучић и његова дружина. Свима је познато да су они завршили злогласну школу Шешељеве Српске радикалне странке. То је странка која је народ гурала у екстремну националистичку мржњу, неморал, ратове са комшијама, злочине и сукобе са целим светом. Иако је то опште позната чињеница, а и они сами то знају, њих највише привлачи улога учитеља морала и модерног васпитавања народа. Хајде да им се и призна да су према спољашњем свету донекле променили политику, додуше и то неубедљиво, али да се баш они прогласе моралним арбитрима, такорећи анђелима, то им стварно не може проћи. Притом, не односи се то само на ону злогласну школу и мрачну прошлост. Ако би тако било, могло би испасти као да су они данас у реду, променили су се, а само им прошлост не ваља.

А то није случај. Они се и данас баве морално и политички штетним пословима. Завели су „тиранију већине“, арбитрарна хапшења, условљавају права мањина, јавно дифамирају личности противника, погасили су медије и критику, уништавају институције, склапају уговоре и штетне послове далеко од очију јавности зарад пуњења сопствених џепова; негују и штите своје омиљене тајкуне и финансијере који не плаћају порез, арибитрарно и незаконито тајкунима нуде јавне послове као да су тајкуни победили на изборима; запошљавају масовно своје партијске другове невичне било каквом послу, живе богато а не зна се одакле им паре; користе државне привилегије, штите високе функционере који су уништили јавна предузећа, једнако као и оне који су плагирали своје докторске дисертације. О лажима да и не говоримо.

Најдаље је у рушењу оног политичког, а у уздизању личног и моралног здравља, догурао сам премијер Вучић. Њему је најважније да грађане убеди да је он шампион излечености од српског менталитета и анитимодерног лутања. Пошто он једини пуца од моралног здравља, он своју власт легитимира кампањом о својим несвакидашњим личним својствима. Он сам себе презентира као апсолутног поштењачину („ни једну киселу воду није попио на рачун државе“), искрен је до бола, не лаже и марљив је до бесвести. И то да он своје личне интересе непобитно подређује општим (обратно су чинили само претходници), лансирао је као сопствени бренд.

Форсирање оног личног уместо политичког, теоријски и практично значи примитивизацију друштва. О чему се ради? Па ради се управо о томе чиме сам и почела овај текст: функционисање власти и јавних институција не усклађује се нормативним системом, процедурама и постављеним политичким циљевима, него са потребама и карактерним особинама премијера Вучића. Тако се опште претворило у лично, које не подлеже контроли. Зар није тако функционисало предмодерно, рурално друштво које су карактерисали лични односи газде и слуге. Па ако газда устане на леву ногу, склањај се што даље. Кад политички односи постану лични и приватни, онда не треба да нас чуди оно што је Вучић изјавио немачком листу Велт, да је он „најнападанија личност у Србији“. Зашто је рекао да је нападана личност? Зар није било логично да је као председник владе рекао да је „најнападанији политичар“? Па није то рекао, јер он није најнападанији политичар, али јесте нападан као личност, јер се тако наместио.

Шта би ту требало променити? Па то да се Вучић критикује пре свега као политичар, и да се обелодањује какав је живот под његовом влашћу, како би му се укинула повлашћена и забушантска позиција у којој нам он прича само о томе какав је он човек. А сви знамо какав је он човек и знамо да је преварант. Та досадна прича о њему самом с којом нас бездушно гњави, али којом и укида друге политичаре кад их напада лично, треба да прикрије неуспешног политичара. А то мора изаћи на видело и на светлост дана.

Извор: Пешчаник