Пет корака „нашег“ Аце

Оваква реакција власти, а поготово нашег Аце, на оно што се дешава након трагедије у Новом Саду, никако не спада у рационално и одговорно понашање државника и изабраних представника народа. Није први пут да имамо психолошки, па чак и психијатријски случај реакције власти. Али ово превазилази ниво који смо видели раније, у случају Рибникар, Дубона и Мало Орашје.

Ако се питате зашто, разлог лежи у томе да је овог пута власт добила тежак ударац тамо где то није очекивала и где је највише боли. Ево, већ дванаест година највећи понос и дика ове власти је изградња. Гради се све и свашта, оно што треба, и чешће оно што нам не треба, и редовно се говори о томе као о кључу успеха.

И онда је све пало. За Ацу и другаре, кумове и осталу братију, петнаест изгубљених живота није битно, на крају крајева, то је и званично потврдио председник владе, који је изјавио да нема разлике и да је 1555 живота изгубљено? Изгледа да је пад ове надстрешнице покренуо домине, открио сву нестручност, бахатост и грамзивост чувене напредне (у)градње која је последњих година била извор како прихода, тако и рејтинга који је омогућавао лагане победе на изборима.

Узнемирио се наш Аца, више него што је дозвољено, и упао у спиралу разочарења и малодушности. И то се види у детаљној анализи његовог понашања, према психолошкој шеми од пет корака превазилажења тешких животних разочарења.

Па, да кренемо од почетка. Одмах након пада надстрешнице, и урушавања целог система (у)градње, Аца је кренуо са првим кораком – НЕГИРАЊЕ. Већ то вече током једног од безбројних обраћања јавности, рекао је да та надстрешница није била реконструисана, да су све остало урадили, али само ту надстрешницу нису ни пипнули. На његову велику жалост, без обзира што су то вече повукли са ЦЕОП-а сву документацију, неки вредни људи су успели да скину најбитније документе, и доказали да је на надстрешници рађено. И то не само да је рађено, него су се „преиграли“. Натрпали су на ту надстрешницу све и свашта, као шверцер робу у гепек, и преоптеретили до нивоа, да је лом био неминован. Онда су се појавили и сведоци, додатни докази и фотографије, тако да је Аца морао да крене на следећи ниво – БЕС И ЉУТЊА.

Е ту се већ много комотније сналази наш Аца, лепо се организовао, послао своје црнокапуљаше да уђу међ’ мирне демостранте у Новом Саду, па да онда мало направе штету на Градској кући, и тако дају изговор за хапшења и премлаћивања. Потрајала је ова фаза код нашег Аце. Развукла се недељама, на многим раскрсницама широм Србије, уз стандардни сценарио: трудна баба која иде на порођај, а све у пратњи „хеад анд схоулдерс“, у преводу ћелавих, безвратих, набилдованих типова који иду по дете у вртић, или по болесну мајку. Волео би Аци да је то трајало још, али су се тада укључили студенти и ђаци.

И ту је та слаба тачка напредњака, јер њима школа дође као неки „криптонит“. Нит су је нешто волели, нит су љубитељи учења, куповали су дипломе само зато што су морали, да би имали титуле и фотеље. У напредном племену влада она ненародна пословица „снага царује, ум кладе ваља“. И тако, не зна Аца више шта да ради са тим студентима. Они знају знање, воле да уче, хоће да напредују знањем и вештинама, тако да је то постала нерешива енигма за сваког поштеног напредњака. Још кад су га посетили, онако као колегу студента, смео је само да провири иза завесе, и да по први пут у последњих дванаест година има дебату где су га млади „разбили“.

И наравно, кренуо је одмах на трећи корак – ПРЕГОВАРАЊЕ. На тој дебати смо добили једног новог Ацу, такозваног Ацу Схопстера. Почео је да сипа понуде: навали народе, јефтини станови, учешће само 2.500 евра, 20 милиона евра за универзитете, 1950 докумената у девет регистратора, све по цени Kавчићевих уџбеника – само преузмеш и штампаш. У међувремену је кренуло и обарање цене, тако да сад студенти могу да за само 750 евра учешћа подигну кредит за стан. Што би рекли, бију ко неће. Али буквално. И опет ништа. Ови студенти и ђаци, не само да неће његове станове, јер виде људи како је то лоша градња. Још га и не зарезују уопште, у стилу, „Ацо, ако треба да се дели неко ордење, зваћемо те, али ово није за тебе, већ за институције“. Kоје црне институције, ко је то још видео у Србији.

Зато је сад наступила претпоследња фаза, звана ДЕПРЕСИВНОСТ. И види се. Аца је ушао у фазон „ће да видите ви“, и оно „од Весићевих коцки ће да ме правите“. Поручује студентима да не схватају колико им је добро, и шта ће да изгубе ако наставе да буду овако тврдоглави. Али џабе. Студенти ко студенти, имају свој интегритет, своју младост и решеност, а Аца је остао на свом задњем ешалону, преторијанцима, који су добро наплатили сву напредну уградњу. Нема више никог за сендвич и две црвене. Остало му је оно задње, а то је – ПРИХВАТАЊЕ.

А тада ће једина Ацина зебња бити да ли ће „Ђура“ и када блокирати аеродром. И наравно, да ли отићи прво код Груевског да се мало изјадају један другом, па после код Асада и баћушке из средње диктаторске. А можда ће грађани Србије имати прилику да га задрже на буџету Србије. Само овај пут у објекту мањег комфора, али много веће сигурности, ако знате на шта мислим. Шта бисте ви радије дочекали у Новој 2025?