Почетак краја ере Козирјева у руској економији

Прича о санкцијама још је једном показала да је прилично тешко имати посла са Западом. Запад је успоставио правила по којима живи „цивилизовано човечанство“, али још има непријатну навику да их самостално мења чим неко почне да их, по тим истим правилима, претиче. На пример, Европска унија активно подржава сепаратисте у Либији и Сирији. И то чак у условима када је Запад тамо, са свог аспекта, успоставио апсолутно закониту централну власт, без обзира на огроман број доказа да ти исти сепаратисти грубо крше све законе – било националне, било међународне – а још се баве терором и геноцидом.

Да ли Русија треба да подржава „сепаратисте“ у Украјини, који штите своја апсолутно законита права (право на језик) против крајње сумњиве националне власти (међународну ћемо прећутати), која грубо крши сва правила понашања јер, на пример, против цивилног становништва употребљава армију или артиљеријом гранатира насеља.

Овде треба истаћи једну важну карактеристику: чим Русија уведе контрасанкције, оптужују је за кршење правила Светске трговинске организације. И одмах крену да јој прете судом. Такво понашање је разумљиво ако се сматра да је Русија a priori секундарна творевина на светској политичкој карти и да ни у принципу нема права на самосталан став и једнака права као и други да га брани.

Грубо речено, Запад сматра да Русија не само да мора признати Западу право на патент на „правила игре“ (овде ми мало шта можемо да учинимо) већ и признати да он има монопол на интерпретацију догађаја и на једнострано мењање те интерпретације. То је већ својеврсно подметање које је, наравно, било могуће у ситуацији док је сама Русија дуго времена добровољно одустајала од одбране својих права. Међутим, у реалности, нажалост, тако нешто још постоји. Треба се сетити почетка 90-тих, када је смисао „козирјевске“ дипломатије био у одступању и захвалности, док смо напуштали позиције и склањали се.

Економију чак нећемо ни помињати – само је афера везана за државне краткорочне облигације нашим прекоокеанским учитељима донела стотине милијарди долара профита, да не говоримо о приватизацији, која је у сваком конкретном случају била апсолутно незаконита и без користи по руску привреду. По свему судећи, данашња ситуација треба да се промени иако пажљивија анализа показује да нема посебног основа за позитивно расположење.

Суштински, на челу руске привреде и финансија и даље су људи који су дефинисали и водили политику из 90-тих година. Не тако давно, на челу Централне банке и Министарства финансија били су Игнатјев и Кудрин – творци банкрота (из 1998. године) а садашњи гувернер Централне банке Набиулина била је одговорни секретар владине комисије за везе са међународним финансијским организацијама (односно, надгледала је како руска власт извршава инструкције ММФ), главни владин економиста Шувалов активно се бавио приватизацијом итд. Што је најважније, то одлично знају сви страни учесници пословања на територији Русије и било би чудно да то не користе.

ИЛУСТРАТИВАН СЛУЧАЈ ИКЕЕ

Овде се може, пред сам почетак „рата санкцијама“, навести извештај који је припремио Михаил Дељагин. Он је показао да једна чак релативно „пристојна“ западна компанија нашу земљу и нас саме сматра ситним дивљацима и не прихвата наше мишљење и законодавство. Не желим да понављам делове његовог извештаја, само ћу истаћи да се та компанија представљала (и представља) као крупни инвеститор, а да притом у Русију практично није унела ни један цент, већ се бави масовним извозом капитала из наше земље. Та компанија искрено презире руске предузетнике (чак и оне чији је клијент) и притом се бави радњама које неодољиво подсећају на корупционашки притисак на суд. На крају, она спонзорише ултранационалистичке и русофобске организације, посебно у Украјини.

Не само да ове радње нису неочекиване, чак нису наилазиле ни на какав отпор. А то значи да однос ове компаније према Русији (и другима који овакво понашање виде) мора да изазове отворени презир. Будимо свесни: све док не почнемо сами себе да поштујемо, нико нас неће поштовати.

Компанија Икеа се у овом тексту појавила прилично случајно, једноставно зато што сам пре неколико недеља добио извештај Мише Дељагина. Што се у Русији, ево, нашао човек који је у оквиру цивилизованог приступа (преко суда) покушао да пресече дрско понашање Икее.

Али и неки други страни „инвеститори“ воде потпуно незакониту делатност. Дакле, било би веома интересантно проверити њихову „инвестициону“ делатност и утврдити колико њихове активности одговарају интересима наше земље. Слично као што је то било учињено са Икеом.

Желим да истакнем да је потпуно неадекватна реакција Запада на наше контрасанкције била изазвана управо тиме што ми до сада никад ништа нисмо предузимали. Сви су се били навикли да нам се приближавају како хоће и да мисле да ће „ера Козирјева“ у економији вечно трајати.

Са тим данас треба завршити, и то оштро. Истина, то ће нам створити одређене проблеме (имајући у виду да се влада и Централна банка у овом сукобу залажу за Запад). Међутим, први корак је већ учињен – тако треба наставити. И, уз оно што сам већ рекао, анализирати активност разних компанија у земљи и подржати оне снаге које покушавају да их доведу у цивилизоване оквире.

Извор: Факти