Sinisa-Ljepojevic-216x300Најновији развој кризе Европске уније наговештава готово сигуран крај европске интеграције која се обично формулише као „немачка Европа“. Немачка је, наравно, и даље најмоћнија европска земља, али више нема капацитет да пресудно одређује токове и судбину ЕУ. Процес урушавања немачке политичке позиције и способности да одговори на историјске изазове савременог света траје већ извесно време, а криза са избеглицама је само кап која је прелила чашу у разоткривању стварних односа у ЕУ и незадовољства великог броја чланица интеграције досадашњом водећом немачком позицијом.

Као и обично када се ближи крај, требало би се подсетити како је све и почело. Француска и Немачка су од самог почетка европске интеграције биле кључне земље: Париз је одређивао политику, а Берлин економску снагу. Немачка, међутим, после уједињења и изградње несразмерно велике економске моћи у односу на друге земље ЕУ преузима водећу улогу и постаје стуб интеграције. И таква улога је била нескривена амбиција Немачке, што су показали стварање ЕУ, успостављање јединствене европске валуте и нагла проширења европске интеграције.

Први тест за успостављање немачког диктата, којим је та доминација у реалности и почела, су били криза и распад бивше Југославије. После се немачка доминација само развијала. Додуше, није Немачка једина одговорна за такав развој, и велики део одговорности сносе и неке друге земље које су процењивале да ће од такве позиције Берлина и оне саме имати велике користи. Пре свега је реч о одговорности Француске, која се надала да ће немачка економска моћ помоћи решавању њених економских и финансијских проблема. На Француској лежи највећи део одговорности за стварање „немачке Европе“. Али растом немачке моћи и стварањем „немачке Европе“ криза у ЕУ је постајала све дубља и озбиљнија. Привреде готово свих земаља, изузев Немачке, су све више тонуле и финансијски систем је доживео крах, а истовремено сви су очекивали решења и директну помоћ од Берлина. То је трајало годинама, а 2009. године, када се десио финансијски колапс, ништа се више није могло сакрити и сви су јавно гледали у Немачку, многи и са презиром, јер су веровали да је све то немачко дело.

НЕМАЧКА ЈЕ ИЗАБРАЛА ОДЛАГАЊЕ РЕШЕЊА

То је, како се временом показало, био изазов већи од способности и капацитета немачке владе и канцеларке Ангеле Меркел. Уместо суочавања са реалношћу, ма како то било болно и радикално, немачка влада је изабрала куповање времена уместо решења и стварање привида да „немачка Европа“ ипак функционише и да „нема алтернативу“. Испоставило се, међутим, да је то куповање времена ипак било губљење времена и неодржив привид. Када је избила финансијска криза у земљама Јужне Европе, Немачка је изабрала пут одлагања решења и наметнула углавном сурове и понижавајуће, такозване мере финансијске помоћи и консолидације.

Резултат је био само продубљивање кризе, рушење социјалног ткива у тим земљама, од Португалије до Грчке, и у основи колапс ЕУ. Куповање времена и одлагање суочавања са европским проблемима су, међутим, све више постављали питања шта је уствари политика ЕУ и Немачке. Канцеларка Ангела Меркел је све чешће и све брже мењала ставове, понекад из дана у дан давала контрадикторне изјаве, па се заиста поставило питање шта је то политика Берлина и „за чије бабе здравље“. И онда, како то обично и бива, све се пренело на домаћи, немачки терен. У тој земљи је очигледно нарастајуће незадовољство довољно великог дела јавности који се определио за улицу. У многим градовима су свакодневне демонстрације разних политичких група, а незадовољство се све више испољава и у самој Меркелиној влади. Одговор њеног кабинета је до сада био да се у медијима потисну вести о тим догађањима.

merkel-kraj03

У таквој ситуацији некако је било и за очекивати да се у видљиви крај „немачке Европе“ директно укључи и Америка. Али узрок кризе и тог краја није Америка; она само користи тренутак и не жели да ризикује да се даљи развој одвија без њеног утицаја и коначно контроле. Али америчко директно укључивање у европску и немачку политичку сцену се све више показује као антинемачко и посебно на штету канцеларке Ангеле Меркел. Она је, међутим, поново изабрала куповање времена и определила се за повлађивање Америци и подршку америчкој политици. Немачка влада је постала један од шампиона америчке политике у Европи, без обзира што је то против немачких и националних, и државних, и економско-финансијских интереса.

НЕМАЧКА ЈЕ ПРИСТАЛА НА ИГРУ САД

Показало се да је и то погрешна процена и сада кругови под утицајем Америке, америчка мрежа у ЕУ и Немачкој од медија до политичара на сав глас траже оставку Ангеле Меркел и поручују да она неће дочекати крај мандата. Репрезентативни примери тог, како се све више показује, погрешног политичког избора су криза са избеглицама и заоштравање односа са Русијом. Последице су већ очигледне. Избегличка криза је амерички пројекат, са циљем потискивања стварних разлога зашто су ти људи напустили своје земље, и политичке дестабилизације Европе. Уствари, како су показале инструкције дате избеглицама да иду само у Немачку, циљ је пре свега дестабилизација те земље. Немачка влада је, а како се тврди Ангела Меркел лично, пристала на ту игру уместо да Берлин крене у разоткривање стварних узрока избеглиштва и ко стоји иза тог пројекта. Али то није довољно јер сада се та њена политика користи управо за кључни политички ударац против Меркелове и саме Немачке.

Немачка канцеларка је напротив себе довела у на неки начин понижавајући положај „трговине“ са Турском и заговара подмићивање турске владе како више не би слала избеглице које преко те земље долазе до Европе. Али и то је погрешна процена јер уценама Турске нема краја, уствари, Турска и не одлучује, пројекат са избеглицама нема краја, и немачка канцеларка је, барем до сада, губила време. Меркелова је изгледа прихватила и англосаксонски модел естрадизација политике и кључних проблема. Она се тако, док на улицама немачких градова кључа због избеглица, састала са америчким глумцем Џорџом Клунијем и, уствари боље речено, његовом супругом Амал, која је адвокат за људска права и нова звезда политичке естраде, па са њима причала о избеглицама. Какве везе тај брачни пар има са тако озбиљним проблемом изузев што је њихов сусрет згодан за насловне стране европских таблоида.

Додуше, сама Амал, рођена у Лондону, потиче из избегличке породице. Њени родитељи – Друзи, по етничком пореклу – су избеглице из Либана. Али какве то има везе са савременом избегличкоим кризом? Меркелова очигледно нема више идеја. Истовремено, америчка медијска и политицка мрежа у ЕУ шири страх од избеглица и тврди како ће оне срушити ЕУ и Европу. Ствара се клима да ће избеглице – или, како их сада зову, мигранти – срушити ЕУ, што је бесмислено и смешно. ЕУ има око 500 милиона становника, а сада нешто преко милион избеглица може да сруши ту импозантну популацију. Заиста бесмислено. Милион избеглица не може да угрози ни саму Немачку, а камоли ЕУ. Немачка је после Другог светског рата, на пример, прихватила осам милиона избеглица. Суштина је у нечем другом. Избеглице су само изговор за оно што се годинама прикривало – да ЕУ једноставно не функционише и само се губи време.

merkel-kraj04

КАД ВОЛСТРИТ ПОЖЕЛИ, ДОЈЧЕ БАНКА ПАДА

Избегличка криза се и у Немачкој користи за скретање пажње са кључног немачког проблема, а то је економска и финансијска ситуација. Привредни раст је значајно успорен и креће се око 0,2 одсто, а немачка влада је после много година принуђена да се задужује. Финансијски колапс еврозоне исцрпео је Немачку и уздрмао њену привреду. Према немачком државном радију Дојче веле, ускоро би јавни дуг могао да достигне 200 процената друштвеног производа. Изгледа да је најтежа ситуација са Дојче банком. А Дојче банка није само симбол немачке моћи него је, како влада уверење, уствари немачка влада.

Финансијско стање Дојче банке тренутно изазива највећу забринутост у Европи. Од почетка ове године акције Дојче банке су изгубиле 42 одсто вредности, а та моћна банка је сада, да би сачувала место на берзама, почела да откупљује сопствене обвезнице, тачније откупљује сопствене дугове. Најпоузданији знак слабости Дојче банке је цена осигурања њених дугова која је нагло порасла, јер инвеститори страхују да она неће моћи да плати своје дугове. Прошле године је банка званично пријавила губитак од седам милијарди евра, али далеко је важније то што је Дојче банка пренатрпана такозваним токсичним финансијским инструментима, који могу да је сруше за тили час. То су углавном токсични папири везани за берзу на Волстриту у Њујорку, и та берза, тачније Американци, могу да угуше Дојче банку када год то желе. Уствари, Дојче банка је већ извесно време на ивици колапса. Можда би то могао бити и најсигурнији траг у тражењу одговора зашто се Ангела Меркел овако понаша.

Крај „немачке Европе“ мења комплетну констелацију Европе и читаву институционалну инфраструктуру ЕУ, што је у сваком случају почетак нове странице европске историје, историја у настајању. На шта ће све то да изађе, тешко је предвидети и да ли ће, уместо немачке, бити нека нова америчка или ничија Европа, нека врста Европе као азијског полуострва.

То, наравно, није добар развој догађаја. Немачка је, упркос свему, кључна земља Европе, многи су склони да кажу „кључни проблем Европе“, и велико је питање како ће она као реаговати земља и без Ангеле Меркел. И како ће на крај „немачке Европе“ реаговати Француска, земља која је у великој мери зависила од кључног места Немачке. Новија историја не нуди охрабрујућа искуства.


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Почетак краја немачке Европе

* Обавезна поља