Почетак првог економског рата

Тешко је пратити извештавање водећих балканских медија о украјинској кризи. Наравно, има ту часних изузетака (међу важнијим гласилима то су пре свих београдске новине „Политика“ и „Вечерње новости“ као и софијска „Дума“), али они само потврђују правило. А шта је правило? То је латентно формирање слике како Русија битку у Украјини губи, без обзира на припајање Крима, те да је само питање времена када ће Москва бити сломљена. Најпре економски, па затим политички и на крају ваљда и војно (мада се војни аспект у извештајима јавних гласила још увек не помиње). За почетак, ту су санкције које су уведене Русији. Наравно, медији које финансирају западне земље и не могу другачије да извештавају, па су њихови прилози пропагандна средства, а не објективно информисање. На Балкану се против Русије води пропагандни рат. Међутим, чак и код новинара и аналитичара који покушавају да заузму објективну позицију јављају се овакви тонови. Зашто? Можда је то подлегање пропаганди, можда свеже сећање на санкције против СР Југославије и бруталност Запада, можда и сагледавање стања из наше, уске „балканске перспективе“, која је у овој ситуацији и „жабља перспектива“, а вероватно ту има и нешто личних калкулација и заузимања ставова који неће претерано да упадају у очи западним цензорима. Тешка су времена, треба разумети и то…

На крају, један од кључних разлога оваквог постављања јесте и што се међународни односи посматрају из до скора важеће матрице, која је подразумевала постојање једнополарне асиметричне структуре светског политичког система. Та матрица више не постоји, после сиријске и либијске кризе она је коначно растурена (њено растурање је трајало последњих десетак година) и управо смо сведоци формирања нове. Колико ће ово формирање трајати (две или пет година?), остаје да се види, као што ћемо тек видети и како ће она изгледати. Назиру се контуре мултиполарног асиметричног оквира, какав до сада није постојао у историји, али од развоја ситуације на глобалном плану зависи и њен коначан облик.

Зато, што се украјинске кризе тиче, ствари стоје сасвим другачије. Српски сатирични портал „Наша патка“ текуће стање у Украјини овако описује: „Смањење напетости: Барак Обама је наложио повлачење два носача авиона и три разарача из Црног мора, док је Владимир Путин повукао четнике са Крима“. Свакоме ко жели да види и сме да види, то је лако уочљиво.

Ова криза се не решава по старим правилима игре и у матрицама које су до јуче биле важеће, већ по принципима који се управо успостављају. Да бих боље објаснио шта желим да кажем указаћу на три примера. Прво, то је историјски говор Владимира Путина поводом присаједињења Крима од 18. марта 2014. године („Русија је самостални, активни учесник међународног живота, она као и друге земље, има своје националне интересе који се морају узимати у обзир и поштовати.“). Ово је Путинов „Manifest Destiny“ који опредељује руско постављање у наредним деценијама. Очигледно, за Русију је украјинска криза само средство, које ће искористити за позиционирање у међународним односима. И, што дуже буде трајала украјинска криза, Русија ће имати све шири маневарски простор за свој наступ. Друго, на начин на који је преко редакцијског уводника (часописа Global Times, 03.12.2013) кинеска дипломатија поручила Дејвиду Камерону како „Велика Британија више није велика сила“, сада је такође објаснила своју позицију (Женмин Жибао, 23.03.2014): „стратешко приближавање Кине и Русије је сидро глобалне стабилности“. Ваља подсетити да је у последњих годину дана Кина постала највећи увозник руске нафте, што је последица отварања нафтовода Источни Сибир-Пацифик у децембру 2012. године. Завршетком осталих планираних цевовода на Далеком истоку у годинама пред нама (део инфраструктуре већ је завршен, а крак до Владивостока стављен у функцију пре четири године), стичу се услови да Кина постане и највећи увозник руског природног гаса (уз њу, још ће важан увозник бити и Јужна Кореја). Треће, дан после одлуке чланица мултилатералне конфигурације Г-8  да суспендују чланство Русије и наставе да функционишу у старом формату Г-7, државе БРИКС-а су јавно саопштиле да им не пада напамет да се придружују санкцијама против Москве. Из свега овога је видљиво да Русија координира своје потезе са Кином, Индијом, Бразилом и Јужноафричком републиком, а вероватно је и да исто ради и са Ираном и Аргентином, којима је такође у интересу убрзавање процеса уоквиравања нове структуре светског политичког система. Отуда и Путинова самоувереност и кинеске поруке о новом „сидру глобалне стабилности“.

И овде се враћамо на балканске медије. Њихова главна теза је да свет улази у „нови хладни рат“. Пошто ништа паметније није могло да се смисли, копирају се наслови из западних, углавном америчких, гласила. А опет, у америчким медијима ова подсећања на хладноратовски период више имају везе са покушајима мотивације широких народних маса (јер, САД су из Хладног рата изашле као велики победник, па зашто то не би било и у другом полувремену овог сукоба!?), него са стварним стањем на терену. За „нови хладни рат“ су потребна два блока, две носеће силе, две идеологије, биполарност у сваком погледу. Не да данас нема биполарности, већ нема никаквих назнака да ће до ње доћи у будућности. Посматрано из угла западњака, никаквом оживљавању Хладног рата не треба ни тежити. У таквим околностима са једне стране би се нашле западне земље, а са друге БРИКС (ово је чиста теоријска поставка, тешко остварива у политичкој пракси), па Запад не би имао никакву шансу у евентуалном сукобљавању. У случају таквог рата економија западних земаља би једноставно стала (због велике економске међузависности) и питање је када би се поново покренула (просечна старост становништва је релативно висока, популација навикнута на комфор-неспремна на губитке и одрицања, непостојање производних капацитета који су измештени у земље у развоју, у таквој ситуација би се осетио и недостатак тржишта за пласман капитала и услуга).

Израелски аналитичар, иначе добро упућен у збивања у међународној политици, Јаков Кадим, написао је како се налазимо у почетној фази Првог економског рата. Структура светског политичког система се мења због последица Првог економског рата, који је управо почео, а припрема је трајала доста дуго. Украјинска криза је само почетна битка у овом рату. Дакле, да оставимо ми западну пропаганду и учешће српских медија по страни. Хладног рата неће бити. Мада је могуће да ће овај Први економски рат бити „хладан“. Може чак бити и „много хладан“ за западноевропске земље. Довољно је само да се драстично смањи испорука руског гаса у периоду новембар-јануар, па да ионако болесна европска економија доживи нови инфаркт. Последице које би наступиле могле би да се мере са Првим нафтним шоком из 1973. године. Читаоце који су заборавили, треба подсетити да су тада, на пример, чланови холандске владе донели одлуку о доласку на посао бициклом. Не због екологије, већ због редукција услед којих је јавни превоз у Амстердаму функционисао као београдско Градско саобраћајно предузеће током НАТО бомбардовања 1999. године.

Током заједничке конференције са Херманом ван Ромпејом, Барак Обама  (26.03.2014) је описао и каква ће средства бити коришћена у Првом економском рату: „ЕУ и САД су уједињене у подршци Украјини и решености да изолујемо Русију и натерамо је да сноси последице за своје акције”. У комбинацији са овим политичко-економским притисцима и акцијама, вероватно ће се комбиновати оружане акције ограниченог обима на терену. До директног сукобљавања снага НАТО и Русије вероватно неће долазити, али ће НАТО наоружавати и обучавати (пара)војне формације у Украјини. Циљ је континуално подривање руске позиције и дестабилизација проруског југоистока земље.

Шта може бити резултат овог рата. Прво, што се Русије тиче, она из свега неће изаћи поражена. Економске санкције, без обзира на самоувереност руских званичника и постојање позамашног стабилизационог фонда, оставиће извесне последице на руску економију. Такође, Русија ће морати и да се посвети стабилизацији украјинског југоистока, што ће јој однети и време, новац, заокупљати пажњу, па ће имати мање времена за заузимање позиција у другим деловима света. У сваком случају, и то што Русија остаје непоражена биће доживљено као велики успех. На овај начин, Русија се поново уписује у ред светских сила, после дводеценијског одсуства. Дугорочно, то ће јој донети низ привилегија и бенефиција.

Друго, све су прилике да ће и САД из свега изаћи са „нерешеним исходом“ у рукама, само што ће у њиховом случају то бити доживљено као тежак пораз. САД ће изгубити монопол у светској политици и мораће да преиспитују своју позицију. Многе опасности се крију за САД у Првом економском рату, а пре свега се тичу слабости долара. Џон Синклер упозорава да је довољно да Русија почне да наплаћује енергенте у свакој валути, истисне долар и тако учини да (због преласка на плаћање у еврима у трговини са Немачком) услед погоршавања паритета долар/евро у року од свега годину дана енергенти у САД поскупе за 25-40 посто. Оваквих „студија случаја“ које показују да су САД рањивије, него што је админситрација у Вашингтону то мислила, последњих недеља је пуно. А још више ће их бити када се у Први економски рат активније укључи и Кина, која је способна да у парампарчад разбије америчке финансије (имала би и сама Кина штете од таквог корака, али остаје све на процени колику дугорочну корист би извукла и да ли вреди претрпети такву штету на средњи рок). Ипак, услед слома Европе, захваљујући војим капацитетима које ће одржати и помало због политичке инерције, САД могу у крајњем исходу „извући нерешен резултат“, који ће им омогућити какву-такву стабилизацију у систему међународних односа у наредном периоду. Вероватно ће кључно питање за САД бити, да ли ће и у каквом облику успети да сачувају НАТО?

Треће, највише ће из свега профитирати Кина. По завршетку Првог економског рата Кина ће бити најважнија економска сила на свету. Са једне стране, њој ће руско преоријентисање на далекоисточна енергетска тржишта изградњом нових стратешких цевовода, омогућити стабилно снабдевање по повољним условима. Кина ће све мање бити зависна од америчких акција на Блиском истоку. Са друге стране, Кина ће добити прилику да заузме значајнију политичку позицију у свим оним деловима света из којих ће западни, а пре свега европски утицај бити истиснут. Колико ће Кина ту шансу искористити зависи од пуно ствари, тек европски слом ће јој донети нову прилику.

Четврто, највећи губитник биће Европа. Да ствар буде по Европу још гора, без ње је украјинску кризу немогуће било отворити. Она је најодговорнија што је до овога дошло. ЕУ је започела Први економски рат из којег ће изаћи потпуно поражена и политички понижена. Не постоји човек који може рационално објаснити којим разлозима су се руководили лидери водећих земаља ЕУ да у ову авантуру улазе? Како то Европи одговара сукобљавање са Русијом? Чему санкције против Русије? Политика ЕУ у украјинској кризи се може свести на реченицу из „Подземља“ Емира Кустурице: „Ушао мајмун у тенак. Следи катастрофа!“. Да погледамо, шта после вишемесечног слепог праћења САД по питању Украјине ЕУ сада може да учини. Прво, ЕУ се може постепено „тихо повући“ из свега, као што је већ урадила 2008. после кризе у Јужној Осетији и Абхазији. Друго, може наставити на јавном јуначењу и инсистирању одржавања бесмислених санкција које су уведене Русији. Треће, неке земље ЕУ (Пољска, у првом реду) могу подлећи новом притиску САД и заоштрити курс према Русији? Уколико дође до првог, ЕУ ће доживети велику политичку бламажу, а са друге стране много ће разљутити САД. То је оквир који не даје пуно простора за оптимизам по питању опстанка ЕУ. Уколико дође до другог, њена политика ће временом бити исмејана, а од свега ће због руских контрамера европска економија трпети и одређену штету. Овакав расплет подстиче унутрашњу дестабилизацију ЕУ. Уколико дође до трећег, онда ће и руске контрамере бити оштрије па ће овај рат постати „много хладан“ за ЕУ. То ће последично отворити низ питања унутар водећих чланица и водити великој дестабилизацији. Уз све ово, од ЕУ се још и очекује да на сваки начин помаже Украјину, којој спаса нема, сагледавали ми то са економског или политичког становишта. Дакле, ЕУ ће се по том питању исцрпљивати преко сваке мере, а да ни сама неће знати зашто. Да, постављање ЕУ је чисто мајмунисање које ће пуно коштати и њих саме, али и све нас око њих, који смо на њихов систем повезани и од њега у одређеној мери зависни. Или ће можда доћи до неког преокрета, који може да изведе Немачка!? Пошто је коначно спознала да јој пуно укључивање у Први економски рат против Русије може донети само штету, Ангела Меркел (изјава од 27.03.2014) је нешто рекла и на ову тему, можда и најавила политички заокрет. На крају, Меркелова је и један од ретких европских политичара старог кова, у пуном смислу те речи. Пуно је разлога који указују да је тако нешто могуће, још више оних који указују да је то немогуће, али све у свему, остаје да се види. У ратним условима се доносе историјске одлуке. А ми смо на почетку Првог економског рата.

Углавном, упркос тенденциозном извештавању већине водећих балканских медија, може се са великом сигурношћу тврдити да Русија из украјинске кризе неће изаћи као губитник. Чак напротив. Најпре економске, па затим политичке, а на крају могуће је и безбедносне последице чекају Брисел. Врло брзо.

Извор: Фонд Стратешке Културе