Порошенко пред крајем партије

Сада је већ јасно да су били неурачунљиви људи који су свргли Виктора Јануковича – годину дана пре његовог гарантованог одласка са власти, не дочекавши да он помогне економији Украјине да се омасти руским новцем и да се договори о смањењу цене за гас. Како је тачно приметио један од њих, они су били неспособни да виде сутрашњи дан. А још нису ни схватали баш добро шта им се догађа пред очима.

Али, ако крајње скептично процењујемо интелектуални ниво фебруарских револуционара, шта тек рећи о интелектуалном нивоу човека који је у мају одлучио да постане председник Украјине? Јер тада је већ и голим оком било видљиво да економије у Украјини више нема, да централна власт не контролише не само Доњецк и Луганск него ни друге области, а да главни град (Кијев) контролише сасвим условно – само дотле док неонацистички бојовници не одлуче да се прошетају владиним квартом. Јер већ тада је било схватљиво да ће казнена операција у Новоросији доживети крах, а да Запад нема намеру да помогне ничим осим лепим речима.

Мени се чини да је Петар Алексејевич веома желео да му у биографији пише: „Председник Украјине“. Могло би се показати одређено саосећање са њим јер Порошенко свој сан остварује у моменту када је Украјина фактички престала да постоји, а њен последњи легални председник државе – Јанукович – засео на територији Русије, невидљив и презиран више од пријатеља и сарадника него од својих непријатеља. Али човек који не схвата да би у таквим условима власт могао задржати само политички и војни геније нивоа Бонапарте (а Порошенко није Бонапарта) – не заслужује саосећајност.: 

Јануковича мрзе зато што је имао прилику да спречи „клање“, али он није успео да реши тај прилично прост задатак због своје природне глупости и похлепе, како личне тако и оних којима је био окружен. Још већу мржњу заслужује Порошенко који се прихватио решавања много тежег задатка – спасавања онога што се већ распало, немајући за то ни потребну обуку, ни таленат, ни тим, а још није нашао за потребно да уради ништа друго него да кланицу, која још није била прешла крајњу границу, дигне на принципијелно нови ниво – максимално могући у условима Украјине.

Човек који је – уместо трагања за компромисом – донео одлуку „све побити“, морао би барем имати могућност да реализује такав план. У моменту добијања номиналне власти, Порошенко је био најслабија фигура украјинске политике. Није имао ни своју приватну армију нивоа Коломојског, чак ни нивоа Ахметова. Своју рођену Виницку област контролисао је слабије него (Сергеј) Тарута Доњецку. Оружане снаге и специјалне службе нису се потчињавале Врховном главнокомандујућем већ америчким војним саветницима.

Он није имао ни харизму Јулије Тимошенко, па чак ни тако лош партијски апарат какав су имали Кличко или Јацењук. Чак ни кредити ММФ нису формално давани ради Порошенка, него ради Јацењука. Све у свему, у Петра Алексејевича није било никаквих реалних полуга за реализацију председничких овлашћења.

Он је био лишен и маневарског простора, пошто је већ уништено алтернативно политичко крило у лику Комунистичке партије Украјине и Партије региона (на које се у своје време више пута ослањао Виктор Јушченко у сударима са сарадницима). А у трци за позиције најрадикалнијег Порошенко није могао потући не само Јароша или Тјагнибока него ни онога жалосног Љашка. А власт која касни за радикализацијом друштва у тренуцима револуционарних потреса (у Украјини је, у суштини, у току нацистичка револуција) – осуђена је на брзи крах.

Порошенко је фактички постао зиц-председник (формални шеф државе), коме је намењено да на себе преузме одговорност за све ужасе грађанског рата, па му се може догодити да оде не само са политичке арене него – и из живота.

САД су вероватно већ у моменту када је био оборен малезијски Боинг (а упорно супротстављање украјинских власти истрази – наводи на мисао о њиховој умешаности у ту трагедију) – знале да Украјину неће успети да задрже. То је и тада било очевидно чак и неупућеним посматрачима. Утолико пре су то биле дужне да схватају власти земље која има највећу у свету дипломатију и највећи шпијунски апарат.

У суштини, све што Американци од јула практично раде у Украјини и поводом ње усмерено је на то да извуку властити реп из Украјине са најмањом штетом, не само на то да га неко не причепи, него и да извуку неке бонусе из те већ изгубљене партије.

То су се у Русији могли спорити да ли је „Путин пустио низ воду“ или није пустио, да ли је „све пропало“ или још није баш све, да ли је Русији потребан само Крим или можда треба узети и Доњецк и Луганск. Упркос мишљењу, чијем ширењу је допринео познати хумориста Задорнов, у САД уоште нису сви идиоти. Они умеју да веома добро процењују стратешке интересе својих опонената.

Све што Американци чине током украјинске кризе сведочи о томе да су САД добро схватиле и да разумеју да је Русији Украјина потребна цела (могуће је – без западних области, али до реке Збруча да је сигурно потребна). Зато су Американци градили своју игру на томе да ће Русија морати да уђе у Украјину. Остале могућности да ситуација буде враћена на стање „до преврата“ – Вашингтон је брижљиво искључио и доследним форсирањем зверске суровости казнене машине Кијева – чинио све да Путин не може да не посегне за увођењем војске (у Украјину).

Али, већ у јулу је постало јасно да Кијев устанике не може разбити. Само кијевски „стратези“ нису знали да ће владине шансе да угуши побуну – ако побуњени региони опстану пред њеним снагама макар два месеца – почети да падају на нулу. А Новоросија је до јула већ прошла кризну тачку. После тога су уследила нека повлачења и губици значајних територија, али је однос снага већ тада престао да буде неупоредив. Украјинска авијација је изгубила доминацију у ваздуху и сачувала само способност наношења удара по градским четвртима са велике висине (што је било недовољно да се обезбеди подршка трупама). Устаници су већ тада покушавали да изводе контраударе са коришћењем оклопне технике и да формирају своје прве артиљеријске формације.

Већ у јулу је против конгломерата састављеног од бивших оружаних снага бивше Украјине, батаљона неонациста, приватних армија тајкуна и напросто бандитских група попуст „корпуса Десног сектора“ – већ деловала невелика, али добро обучена, наоружана и стално растућа армија. Та армија је већ имала могућност да већи део добровољаца упути у позадину као резерву и ради обуке. На фронту се та резерва појавила крајем августа, а смешно је помислити да Американци о њој нису ништа знали, они који практично знају све.

Дакле, Американци су одлично схватали да ће кијевска власт бити свргнута, али руска војска на територију Украјине формално неће ући или ће ући тек када румунске трупе уђу у Молдавију, мађарске у Закарпатје, а пољске у Галицију. Кијевску власт ће свргнути украјински народ у лику устаника Новоросије. Путин је Американцима још једном показао да је спреман да игра на њиховом терену и по њиховим правилима и да лепо побеђује.

Да су Американци хтели да спасавају Порошенка, они би му посаветовали да повуче војску, да заузме одбрамбену позицију и да започне преговоре, а истовремено би му организовали заштиту од украјинских радикалних елемената. Офанзива устаника развијала се прилично споро, па би украјинске јединице – да су добиле такву наредбу – успеле да одступе. Али оне све до данас такву наредбу нису добиле, чак обрнуто – присиљавају их на бесмислене и самоубилачке нападе.

Уз све ово, Порошенко је успео и да распусти парламент управо на почетку офанзиве Новоросије, а Американци га у томе нису зауставили. Петар Алексејевич може бити да није ни био свестан да распуштање парламента нагло повећава број његових личних непријатеља унутар дотад лојалног дела украјинске политичке елите, да додатно дестабилизује и онако нестабилну ситуацију у земљи, а што је најважније – претвара Порошенка у једини извор формалне власти, сваљујући на њега реалну одговорност за све што се догађа у земљи. Али Американци су и то знали. А нису се умешали.

Резултат је дошао већ 29. и 30. августа. Тада је гомила нимало мирних људи (међу њима је било и наоружаних бораца ко зна којих војних формација) јуришала у Кијеву на Министарство одбране и тражила не само оставку министра него и импичмент Порошенка. У процедури импичмента мора да буде активно укључен парламент, а то је – с обзиром на ситуацију – подразумевало да руља тражи да председника Украјине од власти одстрани већ распуштена Врховна Рада.

Најгоре тек долази. Главни порази украјинских снага тек ће се догодити. Те снаге су опкољене, али нису уништене, још није дошло до предаје Мариупоља, армија Новоросије још се не спрема за офанзиву на Запорожје. Али кроз недељу-две – кренуће „реке“ мртвачких сандука из „џепова“ у којима су опкољене украјинске јединице, а почеће и бекство, уз бацање оружја и технике, преплашених „хероја антитерористичке операције“. Бекство оних који успеју да се извуку из обруча.

У крајње радикализованом Кијеву тада ће почети да се поставља питање: ко је крив за поразе. Спреман сам да из једног покушаја погодим да ће за кривца бити проглашен Порошенко и да ће га нацисти окривити за недовољну суровост при уништавању становништва Новоросије и у борби са противницима режима у Кијеву и у другим градовима који се још потчињавају Кијеву (посебно, ако дотле дође до успешног антикијевског устанка бар у једном од градова са милион становника на територији историјске Новоросије).

Истовремено ће у Дњепропетровску, у тиму Коломојског, који је током своје бурне активности у Украјини навикао да прво забрља а потом се откупи за почињено, почети да се размишља чију главу понудити Москви. Ја бих предложио Корбану и Филатову најближи сарадници Коломојског) да размисле да понуде главу Коломојског, али сам уверен да ће се они одлучити за Порошенкову главу. Нећу ни да помињем Јулију Владимировну (Тимошенко) која никада никоме ништа не опрашта, а уверена је да се може и са Путином договорити, и од Меркелове новац добити, и Обамину армију навести да брани Украјину. Петру Алексејевичу је боље да не допадне у њене руке.

Све у свему, звезде су се тако сложиле да су за нови државни преврат у Украјини заинтересовани сви. Неко ће упитати: у чему је ту амерички интерес?

Он је једноставан као истина. Као што сам већ навео, Американци гледају да извуку реп из Украјине док га тамо неко није коначно пригњечио. Како да оду, неприлично одбацивши Порошенка коме су се клели да ће се с њим раме уз раме борити против „руске агресије“. Али, ако Порошенка свргну потпуно откачени нацисти, па још заведу свој терор, САД ће добити прилику да нагло прогледају и да саопште: „Да, демократија у Украјини није успела. Наравно, Русија је крива што су великог демократу Порошенка свргли нацисти. Упркос томе ми, Американци, не можемо даље да подржавамо кијевску владу јер је она апсолутно нелегитимна и састављена од потпуних морона.

Истина је такође да ће они Петра Алексејевича морати да ликвидирају – да никада никоме не би испричао шта су му и када обећавали Американци, како су му, на пример, саветовали да бомбардовањима Донбас отера у камено доба или како су припремали уништење малезијског „боинга“. Међутим, мало ко ће се зачудити ако Порошенка – после низа нових пораза кијевских снага, који ће бити праћени огромним губицима – руља растргне директно у његовој резиденцији.

Има у свему један плус. После доласка на власт комплетних нациста, Пољска, Румунија и Мађарска могу се побринути за судбину својих националних мањина на територији Западне Украјине. Међутим, улазак њихових трупа у Украјину биће могућ само уз договор са Русијом и само на оне територије на које им Русија дозволи. Иначе, устаници Новоросије могу и до Варшаве доћи.

Што је најважније, заузимање бивших украјинских територија од стране источноевропских „демократија“ – отвориће могућности за комплетно међународно-правно регулисање последица украјинске кризе – уз респектовање интереса Русије.

А ради целе тог блаженства потребно је да ишчезне Порошенко, из кога су Американци већ исцедили све што су могли. Само прави нацистички режим може даље водити рат и обезбеђивати у потребној количини смрти, избеглице и разарања. Због свега овога, Порошенко нема никакве шансе – за његов пад су заинтересовани сви, за његово физичко уклањање – безмало сви.

А да је узео за пример паметног Тјагнибока (лидер ултрадесне партије Свобода) – стајао би добро. Тјагнибок се не гура у прве редове, нигде не ратује, учврстио је своје позиције у Галицији. Можда ће мало касније бити у прилици да пољском окупационом режиму даје добровољце за помоћну полицију.

А грађани Канаде украјинског порекла учиће историју краткотрајне украјинске државности са краја 20. и почетка 21. века по Тјагнибоковим, а не по Порошенковим мемоарима.

Извор: Факти