Постоје ли икаква права оптужених пред МТБЈ?

Прошле недеље је бивши Председник Републике Српске Радован Караџић поднео тужбу Претресном већу МТБЈ о прекршајима Тужилаштва по питању обелодањивања (disclosure) докумената одбрани. Ово право представља елемент општијег права оптуженог на равноправност страна у процесу. То није прва или друга, чак ни десета тужба о кршењу права Караџића на добијање свих докумената које имају на располагању тужиоци. Тужба Радована Караџића је деведесет други захтев суду да процесуира Тужилаштво због кршења права оптуженог на добијање свих докумената.

Бројка 92 не указује само на то да Тужилаштво систематски нарушава најелементарнија права на одбрану оптуженог, него чак и то да суд стоји на страни Тужилаштва и не предузима никакве мере ради обезбеђења праведног судског процеса. У већини случајева суд је одбацио тужбе Караџића, но, чак и у оним случајевима када је био принуђен да им удовољи (то јест, да призна да је Тужилаштво заиста криво), суд избегава да казни Тужилаштво. Ради тога је била чак смишљена теорија о томе да су санкције могуће тек онда кад је не само дошло до стварног кршења права, него кад је такво кршење “повукло са собом материјалну штету за процес”. Теорија је у високом степену вештачка и не одговара савременим нормама међународног права. У складу са међународним правом о људским правима, сваки човек има право на компензацију због нарушавања својих права. На тај начин, још једном то констатујемо, да су високи стандарди правосуђа који наводно постоје у међународним кривичним трибуналима – чиста илузија.

Међутим, ова деведесет друга тужба Радована Караџића о кршењу његових права на добијање свих докумената које имају на располагању тужиоци, по својој озбиљности се разликује од свих предстојећих.

Тужилаштво је 15. маја 2014.године предало Радовану Караџићу текст са поруком Ислама Селимовића коју је он био упутио босанским властима. Ово саопштење је датумирано на 24. јул 1995. године и од марта 2000. године се налазило у поседу Тужилаштва. Порука И. Селимовића је у противуречности са исказом сведока оптужбе KDZ-065, који тврди да се на чудесан начин спасао од извршења казне на обали реке Јадар у Коњевић Пољу ујутро 13. јула 1995. године. У складу са саопштењем Селимовића очигледно је да сведок RDZ-065 не говори истину, искривљује време инцидента који се догодио са њим (уколико се он заиста и десио), и на тај начин чини немогућом квалификацију инцидента у својству геноцида.

Ово није први случај да Тужилаштво не просто скрива документе, него скрива документе који садрже чињенице које оправдавају оптуженог.

На пример, раније је Тужилаштво покушавало да се “прави блесаво”, изјавивши да у сведочењима Рама Хоџића, Џевада Лоја и Сафета Авдића, која су скривали од Караџића, “нема никаквих чињеница које оправдавају окривљеног”.[1]Чак су и судије биле принуђене да признају да то није истина.[2]

У другом случају, Тужилаштво је утврдило да документи које су скрили о исказу сведока поводом тога да су власти босанских Срба помогле босанским муслиманима да пређу из Зворника у Србију, не представљају оправдање, јер “постоји верзија Тужилаштва”.[3]Овакво “објашњење” Тужилаштва у односу на исказ сведока суд је одбацио, утврдивши да у логору у Мањачи није било никаквих злостављања над затвореницима, а услови притвора у децембру 1992. године били су бољи него у било ком другом логору.[4]

Обзиром да су изложена нова сведочења која садрже доказе о невиности оптуженог, који се налазе у поседу Тужилаштва, Радован Караџић је затражио од Тужилаштва спровођење потпуне инспекције докумената са циљем да се открију и друге скриване чињенице сличне врсте. Међутим, тужилац Верц Редклиф је одбио да спроведе потпуну инспекцију.

На тај начин, ми ћемо тек по завршетку судског процеса видети да се на располагању Тужилаштва још увек налазе искази сведока у којима су садржане чињенице које оправдавају оптуженог. Сви ти документи морали су бити предати Радовану Караџићу пре почетка процеса. Међутим, чак и тада када тужиоце хватају за руке у њиховим нечасним делима, они излазе чисти из прљаве воде хашког кривосуђа.

Да ли је могуће судски процес који је спроведен на овакав начин сматрати праведним?

У складу са нормама међународног права, сваки оптужени има право да поврати своја нарушена права. Једино што хашко кривосуђе нема никакве везе са истинским међународним правом.

_______________________________________________

[1] Р. Хоџић је сведочио да га нико није претукао и да није лоше са њим поступао на Палама, пре размене заробљеника. Д. Лојо је сведочио да је Милорад Крножелац није злоупотребљавао власт коју је имао ради кршења права заробљених, а С. Авдић је утврдио да је после његове жалбе Крножелцу на квалитет хране за заробљенике, ситуација била исправљена.

[2] Види: Prosecutor v. R.Karadzic, Trial Chamber Decision on the Accused’s Eighty-Ninth and Ninetieth Disclosure Violation Motions (16 April 2014).

[3] Види: Prosecutor v. R.Karadzic, Trial Chamber Decision on the Accused’s Eighty-Fifth Disclosure Violation Motion (21January 2014).

[4] Види: Prosecutor v. R.Karadzic, Trial Chamber Decision on the Accused’s Eighty-Second Disclosure Violation Motion (7 November 2013).

Извор: Фонд Стратешке Културе