Принципове стопе и ново уједињење Срба

Већ према досадашњим информацијама, Гаврило Принцип ће током ове године добити бар пет споменика. Један у Источном Сарајеву, други у Вишеграду, односно у Андрићграду, трећи у Београду на Калемегдану. Четврти ће бити у родном Грахову, у коме ће о трошку РС бити обновљена његова родна кућа. А пети у Сарајеву, јер ће општина Стари град, обнављајући споменик Францу Фердинанду, на спомен-плочи морати да напише и име и презиме “терористе” који је пуцао на окупатора.

Јесте да се од тог наивно романтичарског, али храброг патриотског чина навршава округло један век, али тешко да би мученик Гаврило 2014. добио иједан нови споменик да из великог и моћног света није најављена ревизија узрока Великог рата и после стотину година поново потегла српска одговорност за његово избијање.

Политичко искуство сведочи да непријатељ најбоље хомогенизује и мобилише сваки народ, па се то као законитост наводи и у политичкој теорији. Било је, међутим, током историје и у нашем блиском комшилуку супротних примера да су се угрожени народи листом мудро придруживали непријатељу коме се нису могли одупрети. Срби су увек били онај други пример, често масовно самоубилачког родољубља. Не ради се само о Првом него и о Другом светском рату, када смо имали чак два покрета отпора, од којих је један био први у окупираној Европи, а други победнички над окупатором.

Данас мале и нејаке поробљавају глобализацијом и регионализацијом, међународним стандардима, присвајањем ресурса, уништавањем привреде, дужничким ропством, променом свести, одузимањем суверенитета, убијањем идентитета, па, ево видимо, и наметањем кривице. Тако њих мање кошта, нас мање боли, а забавно је што удружени то још називамо напретком.

Али Срби сада, поводом 1914, одједном опет као да се нису ништа променили. Око националних заслуга за победу у Великом рату, око патриотизма Младе Босне и око Принциповог хероизма сви су се окупили: и власт и опозиција у Српској иако су избори близу, и лидери у Бањалуци и Београду, иако се у добре односе нешто стално сумња. Чак и она чувена другосрбијанска уметница преломила је да се драмом о Гаврилу замери вољеној међународној заједници.

Док су у Краљевини Југославији навелико слављени Церска и Колубарска битка, пробој Солунског фронта и слично, историчари кажу да је Принцип мало помињан да се не би помислило да су тајне службе Србије ипак биле упетљане у Сарајевски атентат. Знам да није лоше пролазио у социјалистичкој Југославији јер су га режиму препоручиле левичарске народноослободилачке идеје, макар и анархистичке подврсте. А могу лично да посведочим да нас је школа водила најпре у Музеј револуције, затим у чувени Земаљски музеј, па онда у Музеј града Сарајева и на крају у Музеј Младе Босне. Отац ме и пре тога био повео на старо сарајевско гробље пред спомен-капелу Видовданским мученицима када је држао говор поводом ваљда опет неке округле годишњице.

Ипак, Гаврила сам највише запамтио по његовим у асфалт утиснутим стопама. Нема сарајевског детета које пролазећи није застало да своја мала стопала стави у Принципова. Увереног да је у време атентата било жарко лето, асфалт мекан и отисак аутентичан. Не знам ко је био аутор споменика и да ли је решење оригинално, али по стопама са скромном ниско постављеном плочом и кратким текстом, клинци првих послератних генерација сазнали су пре за Гаврила Принципа него за Бошка Буху.

Међутим, после мостарског саветовања актива СК БиХ нешто је почело да се мења. Власт је закључила да су Хрвати због усташко-домобранске стигме из Другог светског рата били запостављани кадровски, културно, економски, политички. Друг Мајо, који је током рата преговарао са локалним четницима у источној Босни, тада је рекао да се, “када чује за појаве дискриминације Хрвата у западној Херцеговини, стиди што је Србин”.

Аустроугарска монархија је као католичка била благонаклона према својим хрватским истоверницима у БиХ, и од њих дочекана као ослободилачка. После мостарског саветовања одједном су хрватски интелектуалци у Сарајеву, посебно потомци “куфераша”, који су после анексије стигли у Босну из различитих делова империје, почели да дају тон новом виђењу “К унд К” окупације.

Присетили су се да су у то време у Сарајеву саграђени најрепрезентативнији јавни објекти, попут Градске вијећнице и Правосудне палате, дошли трамваји, школе, балови, валцери, лептир-кравате и захер торта. Нико више није помињао да је Беч отворио угљенокопе, увео железницу, модерну управу и предузео друге, данас би се рекло иностране инвестиције, да би извлачио руде, дрво и остале природне ресурсе, експлоатисао јефтину радну снагу и сл.

Напротив, почело је напола у шали да се говори да је штета што нису дуже остали и да би било добро расписати конкурс за новог најцивилизованијег окупатора. Упоредо с тим, у новинским фељтонима почело је да се пише и о везама атентатора са Аписом, Црном руком и Србијом. Популарни сарајевски рукометни клуб Млада Босна, који је био у врху савезне лиге, на волшебан начин је променио име у Жељезничар.

Непосредно уочи рата 1992-1995. потпредседница града је у име ХДЗ предложила рушење споменика убици Принципу и обнављања споменика жртви и цивилизатору Фердинанду. А СДС је узвратио свечаним обележавањем годишњице Сарајевског атентата. “У присуству чланова Председништва БиХ Биљане Плавшић и Николе Кољевића те других јавних личности из реда српског народа своје родољубиве стихове посвећене успомени на видовданске мученике рецитовао је Радован Караџић.”

С обзиром на ове чарке око Принципа, чуди ме да га ревизионисти историје Великог рата нису прогласили кривим и за овај последњи грађански рат у БиХ. Али ваљда су већ схватили да би Србе то још више ујединило јер је и оно са Првим светским било довољно. Брине ме само шта ће бити када престану непријатељски притисци на Србију и Српску, а до тада ће бити још споменика Гаврилу Принципу. Јубиларна година је тек почела, и оних пет, које смо набројали, само су почетак.

Извор: Пресс РС