Путин и Израел – несхватљива неодлучност

Више-мање сада је слика догађаја готово потпуно реконструисана, па није потребна да је подробно понављам. Само кратко: четири израелска војна авиона 18. септембра 2018. бомбардовали су сиријску територију око града Латакије. При тиме су се послужили „лукавством“ и да би заварали сиријску протуваздушну одбрану, они су се позади привукли руском авиону Ил-20. Тај руски авион иначе има задатак да сакупља обавештајне податке из ваздуха, јер је снабдевен са најсавременијом електронском опремом. Руски извори пишу да је овај догађај довео до „к гибели 15 высококлассных военных специалистов и потере самолета с суперсекретным оборудованием“.

Но, ти авиони, типа Иљушин, су спори и њихова максимална брзина износи мање од 800 км на час. Дакле, неких три пута је спорији од израелских авиона, који су се сакрили иза репа руског авиона. Сиријски радари лоцирали су већи, спорији објекат и испалили ракету. Тако су оборили авион њима пријатељске земље.

Далеко је интересантније питање: Како је могло да дође до ове трагедије? Могло је да дође зато, што је Русија сувише дуго затварала очи пред чињеницом, да Израел мање више редовно бомбардује Сирију. Из једног руског извора сам прочитао, да је Израел за последња 24 месеца чак две стотине пута бомбардовао ту арапску земљу. Дакле, оваква трагедија пре или касније морала је да се догоди. Свет се просто навикао да Израел некажњено, већ годинама бомбардује суседне арапске земље и да је то „суверено право Тел Авива“. Израелска влада просто се влада на следећи начин: „Нама се не допада ова или она суседна арапска земља, дакле, не преостаје нам друго већ да је бомбардујемо. Тел Авив има у тој политици подршку Вашингтона, јер то најзад раде и Сједињене Државе само у далеко већем стилу, дакле, по читавој земаљској кугли.

Лицемери са Запада, Европски парламент, Брисел, „слободна штампа“ Запада, „невладине хуманитарне организације“, „борци за слободу и демократију“, сви мудро ћуте. Маске су дефинитивно пале и Запад је показао своје право, ружно лице. Вашингтон, Лондон и Брисел нису ништа друго него банални лажови, бандити и криминалци, који желе да се сакрију под плаштом „хуманитарних акција“ и као „борци за слободу, демократију и људска права“. Погледајте само америчку телевизију „Си-Ен-Ен“ или британски „Би-Би-Си“! Или прелистајте „Њујорк тајмс“, „Ле монд“, Франкфуртер алгемајне“ или лондонски „Тајмс“. Веома брзо ћете се уверити, да сам у мојој оцени био чак и сувише обазрив и благ. А некада су новинари споменутих листова важили у свету као симболом објективног новинарства!

Израел на окупираним арапским територијама већ годинама уништава палестинска села и на њима подиже јеврејска насеља, која опасује високим зидом и бодљикавом жицом. На тај начин окупирана арапска подручја веома личе на концентрационе логоре само мало у „хуманијој форми“. Тако та држава, која је своје морално право на постојање аргументовала са Аушвицом, сада тај исти народ, јеврејски, то ради са Палестинима. Разуме се, да Израел тиме нарушава међународно право и устав УН.

Запад, па и свет, о свему томе деценијама лицемерно ћути, са изузетком неколико скандинавских земаља и, разуме се, и исламске државе. Част јеврејског народа спасавају и стотињак јеврејских интелектуалаца, који такође гласно протестују против овакве политике зраела. Мени најпознатији је Ноам Чомски.

Зашто свет гласније не протестује на очевидну неправду која држава Израел готово свакодневно наноси палестинском становништву? Да ли је страх да ће добити етикету „антисемите“ у свету заиста толико велики, да је већина ипак решила да се прави као да је живот у том делу арапског света потпуно нормалан?

Али и Москва ћути. Сада је Израел казнио руску неодлучност. То делује депримирајуће, да, управо понижавајуће на руски народ. Ово закључујем на основу бројних руских блогова и коментара.

Руско министарство одбране, међутим, овај пута брзо је реаговало и оптужило Израел да је крив за убиство петнаест руских војника, или, како стоји на рускоме службеном сајту: „вина за сбитый российский самолет и гибель экипажа полностью лежит на израильской стороне“.

Русија је могла после ове трагедије, рецимо, да снизи ниво свог дипломатског представништва у Израелу и да опозове амбасадора у Москву, „на консултације“, како је уобичајена пракса у свету када се тако нешто догоди. Пошто се Израел показао као непријатељска држава према Русији, Москва би могла да укине безвизни режим за израелске грађане. Такве и сличне мере повисиле би углед Русије не само у свету, већ би пре свега позитивно деловало на руски народ и његову гордост.

Службена Москва, међутим, сем озбиљне „забринутости“ („озабоченность“), чини се, ништа озбиљније није подузела. А то „партнери“ Русије веома добро знају.

Понижењу, – или како на руским блоговима могу да читам „унижения“, – којему их излаже руска влада, чини се, нема конца. Кремљ је био такође силно забринут, када је Кијев почео да бомбардује руске градове и села око Доњецка и Луганска. Становништво рускога града Харкова, који се налази на истоку Украјине, недалеко руске границе, живи као у време, на пример, немачке окупације. Путин, после почетног таласа „руског пролећа“ 2014 године, и одушевљења које је захватило руски народ и то не само на Криму, већ и у самој Русији, све је урадио да „смири ситуацију“ и да ћути о неправди која се чини према рускоме народу у Украјини.

Зар онда некога може да чуди, да је Москва тако олако прешла преко убиства рускога амбасадора у Турској. А њега је убио, да успут споменем, човек из обезбеђења Ердогана. Током покушаја државног удара, Ердогана је спасила руска обавештајна служба. И каква је благодарност Анкаре? Турска је оборила над територијом Сирије руски авион Су-24. То је било 24 новембра 2015. Том приликом погинула су два руска пилота. И како је завршена и ова забринутост („озабоченность“) Москве? Путин и његови министри кратко после тога дозволи су Турској да поново извози парадајз у Русију, направили су уговор о гасоводу, коју треба да иде испод Црног мора и споји Русију са једним турским градом на Црноме мору.

После свога што сам изложио, изгледа да је константна политика Москве и то од времена Јелцина, а сада и Путина, у томе да непрестано желе да се допадну „својим партнерима“, без обзира да ли је реч о Анкари, Вашингтону, Бриселу или Тел Авиву. Држава која се из свих сила труди да буде пријатељ са другим земљама, наилази са љубазне осмехе „партнера“, а у пракси сви ти партнери знају да могу да искористе Москву за своје себичне интересе. Словом, о неком уважавању Русије од стране Запада не може бити ни говора. Цене се они који воде рачуна о свом народу и интересима своје државе. Човек који жели да се допадне свима, на крају га сви замрзе. Тако је и са државама.

Неколико часова после изјаве руског министра одбране, да је Израел крив, јавио се Путин и, заправо, оспорио мишљење свога министра одбране Сергеја Шојгу. Индиректно је Путин заправо оправдао Израел за убиство петнаест руских војника. Реакција руске јавности после овакве изјаве била је предвидива. Тако је пензионисани генерал Леонид Ивашов изјавио да је Путин себе прозвао „израильским адвокатом“. Путин је објаснио обарање Ил-20 као „ланац трагичних случајних околности“ („цепью трагических случайных обстоятельств“). Нема сумње да је шеф руске државе тиме одбацио оптужбе да је Израел одговоран за тај догађај, или како рече генерал Ивашов, „прикрыл от ответственности Израиль“ и додао да се Москва односи према Тел Авиву као према „какому-то шефу“.

Једном речју, популарност Путина је достигла најнижу тачку од времена када је постао шеф државе године 2000. Такво понашање Путина, то је лако предвидиво, донешће у будућности Русији нове поразе и понижења.

Нисам пророк и не могу да предвидим, какве ће последице имати такво понашање за самог Путина, односно, на унутрашњој, руској и спољнополитичкој сцени. Но, једно је сигурно. Његова популарност је на силазној путањи. Путин још може да задржи популарност у неким деловима света који су традиционално русофилски, а коју нису добро информисани о стварној ситуацији у самој Русији. Овде на првоме месту убрајам Србију и српски народ.

Путин и Нетањаху у Израелу

Овај догађај јасно је показао свету да је у Русији на делу борба између либералних, прозападних струја, а она контролишу руске финансије, медије и културу, а са друге стране стоји огромна већина руског народа, који се залаже да се пре свега води рачуна о националним, руским интересима. Њих, изгледа, пре свега подржава војска.

Пратио сам војне коментаре израелских, руских, америчких и британских извора и на основу њих дошао сам до закључка, да су решавајућу улогу у очувању суверенитета Сирије одиграле руска и иранска војна интервенција. Не мали број војних експерата верује да је улога Ирана чак значајнија и од руске војне помоћи Дамаску.

Израелски медији већ месецима воде кампању против Техерана, покушавајући да наговоре Вашингтон да војно интервенише против Ирана. Зашто Тел Авив толико жели рат против Техерана? Очевидно зато, јер Израел једино ту државу сматра за свог озбиљног супарника. То је показала и недавна прошлост. У марту 2007. године израелској армији пошло је за руком, – после жестоког отпора исламске милиције Хезболах и не малих израелских губитака, – заузме свега неких петнаест километара либанске територије. Хезболах подржава Техеран. Тако је по први пут од постојања јеврејске државе уздрман мит о непобедивости израелске војске. А та чињеница веома је важна за исламски свет, јер им је Иран вратио веру, да ипак могу да се чак и војно успешно супротставе Израелу!

Руски војни обавештајни извори су већ недељама извештавали, да Лондон и Вашингтон спремају „холивудску представу“ у Идлибу. Ту се енглески и амерички агенти – преобучени у телевизијске сниматеље који носе „беле шлемове“ и наводно су безазлени чланови једне од „независних, хуманитарних невладиних организација“, – већ данима спремали да свету поново пошаљу слике „ужасног хемијског напада Асадовог режима против мирног цивилног становништва“. Овај пута „бели шлемови“ већ су одабрали и децу, који су спремили да побију, као жртвене јагањце, како би њихов филм деловао што убедљивије.

Тај смо филм ми Срби већ гледали, када су муслимани Алије Изетбеговића побили један број својих људи, како би уверили Вашингтон у неопходност да поведе рат против „злих Срба“.

А онда је дошло до споразума Ердогана и Путина и тиме је пропао план Вашингтона, Лондона и Тел Авива, да се бомбардује не само Сирија, већ можда и Иран. Када је већ пропао сценариј око „бојних отрова“ у Идлибу, онда се дан или два после тога Израел пожурио да заоштри ситуацију и да бомбардује Латакију.

Вашингтон уз помоћ својих вазала из НАТО-пакта, Брисела, Израела, „неутралне“ Швајцарске, – а у ту кампању укључила се и Црна Гора Мила Ђукановића, као и Ципрасова Грчка, – врши незапамћени притисак све у покушају да баци Русију на колена. Или, како сами руски коментари кажу, да „поставить на колени Россию“.

Постоје бројни докази да Сједињене Државе, Енглеска, Немачка, Француска, Турска, а нарочито Израел, мање више отворено подржавају исламске терористе „ИГИЛ“.

На крају, нека то буде као нека врста закључка, не могу а да се не сложим са Едуардом Лимоновом, руским писцем и значајном руском политичком личношћу, када каже, да је Израел починио „огромну грешку“ („огромная ошибка“). Исти аутор подсећа да је „то мала држава, а налази се у непријатељском окружењу („маленькое государство во враждебном окружении“).

Просто је невероватно да, у тој ситуацији, земља окружена непријатељским арапским, исламским становништвом, сада себи ствара новог непријатеља и то у Русији, у држави, која је једна најзаслужнијих да је после Другог светског рата основана држава Израел.

Извор: Блог аутора/Стање ствари