Рукују се рукују или скривање косовске издаје под руску капу

Невероватно много догађаје се нагурало у неколико седмица, колико је протекло од моје последње колумне. И готово сви су лоши, трауматични и забрињавајући. Од вишеструког понижења Србије на прослави стогодишњице окончања Првог светског рата (које се није смело дозволити), па до најновије ескалације стања на КиМ и прошлонедељног бруталног напада на једног од лидера Савеза за Србију Борка Стефановића.

Кратки париски сусрет и фотографија косовског лидера Хашима Тачија са председником Путином узбуркала је духове на Балкану. Фотографија је изазвала буру одушевљења у антисрпским и антируским круговима у Србији и региону и била пропраћена коментарима типа – „ето, Срби, и Русија вам окреће леђа“.

Овај утисак је, додуше, у међувремену мало ублажен серијом изјава и појашњења из руских политичких и дипломатских кругова (Пушков, Лавров, Косачов…), али су неке недоумице ипак остале.

С једне стране, формално гледано, Русији се ту нема шта замерити. Више пута смо из уста самог Владимира Путина и Сергеја Лаврова чули да они „не могу бити већи Срби од Срба“. А што у основи значи да они подржавају и да ће подржавати позицију Србије до оне мере у којој је сама Србија спремна да свој став артикулише и брани. И ако је Србија спремна на договор са косовским Албанцима који подразумева измену резолуције 1244 и мирење са независношћу највећег дела своје јужне покрајине, како Русија може да тај договор не прихвати, или макар не „прими к знању“? И зашто би Путин требало да се скрива и склања од Тачија, ако већ српски председник са својим косовским „колегом“ интензивно виђа и договара по Бриселу, Паризу и Вашингтону?

С друге стране, већ дуже време се по политичким и медијским круговима „шушка“ како косовска независност Русији, заправо, савршено одговара, јер се тиме, наводно, успоставља међународноправни „преседан“ на који се онда Москва може позивати и у случају Крима, па и свих осталих спорних регија на пост-совјетском простору. И овај париски руско-косовски – макар и свега неколикоминутни – сусрет на врху веома добро се уклапа у такве спекулације.

Опет, реал-политички гледано, ни овоме се нема много шта приговорити. На страну што успостављена косово-кримска паралела није тачна и што Крим и Косово, заправо, уопште нису идентични случајеви, и што ће, ако се Запад икада помири са присаједињењем тј. повратком Крима Русији, то бити због, евентуалног, сплета интереса и односа моћи, а не услед „косовског преседана“ или снаге међународноправних аналогија и аргумената. Али Русија је глобална сила, заинтересована за збивања широм планете и са разгранатим геополитичким интересима, и нема разлога да буде талац једног регионалног конфликта – тим пре што је све очигледније да ни сама званична Србија баш не изгара у одбрани својих националних интереса и није спремна да се у супротстављању косовској независности превише замера западним моћницима.

Шта је, дакле, онда уопште спорно у овом „руско-косовском“ париском сусрету?

Изузмемо ли „ситницу“ да је Тачи био вођа терористичке ОВК, те да он, слично као и Рамуш Харадинај, има  српске крви на рукама, спорно је то што је руковање руског председника са Тачијем дубоко погодило и растужило све Србе (сем оних малобројних – испод 10 одсто – који су антируски и про-НАТО настројени).

Заправо, чини се да Срби већински некако ипак очекују да Русија и њен председник буду „већи Срби од Срба“. Отуда и овај помало трагикомичан парадокс (мада би неко то могао назвати и лицемерјем!) да Србе оволико погађа једно узгредно Путиново руковање са Тачијем – у исто време док се њихови (тј. наши) председници и премијери са тим Тачијем и Харадинајем увелико и већ годинама срећу, сарађују и преговарају под туторством Европске уније и САД.

Нема сумње да ће српски режим овај париски сусрет искористити (и већ користи) као доказ како, ето, и Русија „подржава споразум о разграничењу са Косовом“. Другим речима, у српском, доминантно проруски наклоњеном  јавном мњењу принципијелан став Русије да се не меша у унтрашње ствари других земаља и увек сарађује са легалном влашћу  тенденциозно се представља као безрезервна подршка актуелном руководству (читај, Вучићу) и користи као алиби за вођење, у основи, српским националним интересима, па и интересима Русије, ненаклоњене и капитулантске политике. Јер нема никакве дилеме да независно Косово данас, значи и подразумева „Велику Албанију“ сутра, као и једну малу, крњу и НАТО-изовану Србију прекосутра.

Другим речима, иако ће званични Београд јавно заузети став дипломатске уздржаности, то руковање руског председника са Тачијем српским властима у основи одговара, пре свега, зато да би пред својим русофилним бирачима могли да правдају све своје претходне, као и будуће разговоре и договоре са лидерима косовских сепаратиста.

Једино ко ту остаје помало збуњен, изневерен и разочаран јесте  опозициони и проруски део српске јавности. Из угла те јавности, чини се да Русија, или услед недовољне обавештености, или због неког „вишег“ геостратешког интереса, мало и недовољно чини за српску (а онда и руску) ствар у самом Београду. И тој јавности остаје збуњујућа и нејасна подршка коју сусретима и пригодним изјавама руски политички врх перманентно пружа српском режиму, иако он, бар по мишљењу писца ових редова, води према Москви неискрену политику – заправо, сличну оној коју је у Црној Гори, обмањујући Москву, годинама водио Мило Ђукановић.

Наравно, увек је могуће да постоји и неко „дупло дно“. Неки договори и нека обећања који онда бацају сасвим ново и другачије светло на видљиво понашање свих актера ове приче. И то није сасвим немогуће. (Мада не треба заборавити да се, у тзв. „добро обавештеним круговима“, тако нешто дуго говорило и за Ђукановића.)  И то је, заправо, порука коју у увијеној форми домаћој јавности непрестано емитују режиму блиски медији и, наводно, добри „познаваоци“ српско-руских односа. („Ма, без бриге. Све је ок, све је то договорено“.) Мада се, из искуства посматрања српске политике последњих деценија, са доста поуздања може закључити да од тих спекулација на крају обично не буде ништа и да су ствари обично, мање-више, управо онакве како изгледају. То јест, да иза, по свим видљивим параметрима, конфузних, глупих и погрешних потеза на крају обично и стоје само конфузија, глупости и грешке.

А оно што „личи“ на кукавичлук и издају, кукавичлук и издаја на крају обично и буде.

Извор: НСПМ