Руско одустајање од Запада

Са интересовањем сам одгледао толк-шоу под називом „Право да знам“ – сат времена дуг интервју са Сергејем Лавровим (они који разумеју руски могу интервју погледати овде). То је била занимљива размена мишљења између Лаврова и пет руских новинара. Теме нису биле такве да би их преводио на енглески, али желим да поделим са вама нешто што сам већ раније приметио, а снажно је изражено током овог разговора.

Предвидљиво, теме су биле грађански рат у Украјини, статус истраге о обарању МХ17, санкције против Русије, проширење НАТО-а, преговори у Минску и руски ангажман са земљама БРИКС групе.

Све ове теме и питања и одговори су имали сличан формат. Неки од новинара затражио  би  од Лаврова да коментарише оно што се чини да је безизлазна ситуација и Лавров би то потврдио: „Дали смо све од себе, али на нашу велику жалост, без ефекта.“ Интересантно је да,  док су репортери изражавали збуњеност што је све отишло толико далеко, Лавровљева реакција је била: „Да, у праву сте, заиста је безнадежно.“ Имао се утисак да се присуствује родитељском састанку и дискусији о неком безнадежно глупом и неспособном ученику. Осим што је „ученик“ у овом случају био читав Запад.

На пример, новинари су поводом МХ17 изразили чуђење због стерилности и неодређености недавно објављеног извештаја. Уочили су да су сви западни медији хистерисали са насловима као што су „Путин терориста!!!!“ или „Доста је било!!!“ и да су сви очигледно потпуно заборавили да је истрага и у току. Лавровљева реакција: „Да, слажем се, па добро, покушали смо у Савету безбедности УН, предали смо наша питања, желели смо потпуно примирје са темељном истрагом крхотина, понудили смо наше информације, разговарали смо са Малезијцима и желели да разговарамо са стручњацима, али они су провели три недеље у Кијеву разговарајући са званичницима хунте … имамо још питања, али ми смо очигледно једини који су и даље заинтересовани за потпуно транспарентну и одговорну истрагу.“ (Ово није цитат, али мислим да јесте верна парафраза).

Утисак после емисије је типа „искрено, они су безнадежан случај, шта се ту може“.

Дотичући се санкција, новинари су рекли да су многе земље биле изненађене брзином којом се Русија окренула од Запада и почела изградњу односа са Азијом, Африком, Латинском Америком и Индијским потконтинентом и, опет, Лавров је одговорио: „Да, ми смо и сами били изненађени темпом догађаја, али нисмо имали избора.“

И то није био једини шоу с истом поруком. Чини ми се да је Русија одустала од Запада. Наравно, наставиће разговоре, и покушати, упркос свим доказима, да изазове одрасло и одговорно понашање западних политичара, али никоме у Русији због тога неће застати дах.

У другом толк-шоуу, “Недеља увече са Владимиром Соловјевим“, учесник је приметио да је Немачка преузела водећу улогу у вршењу притиска на Финску, Словачку и друге државе које нису хтеле да усвоје додатне санкције. Порука иста – заборави Немце, они су безнадежан случај.

Верујем да у Русији постоји искрен и широко распрострањен осећај гађења и неповерења према земљама ЕУ. Што се тиче САД, на њих се углавном гледа као на мржњом испуњеног месијанског лудака који ће учинити било шта и све да нашкоди Русији, на било који начин што може, без обзира на то колико био луд, апсурдан, бескористан и лицемеран.

Све ово гради консензус да се рат са САД и НАТО мора избећи, наравно, али да се неће пуно добити од улагања превише напора. Многи политичари сада кажу – наша спољна политика је била фокусирана на Запад и с тим треба престати; наша будућност је другде.

За то је савршен пример недавно усвајање санкција против Русије. Мало их је, углавном тврдокорних проамеричких либерала, који се жале – не шалим се са вама – што у Москви више неће бити француских „Белон“ острига. Већина људи види да су ове санкције срећа у несрећи, јер приморавају Русију да прекине везе са Западом, нешто што је, како верују, требало урадити одавно. Краткорочно гледано, да, западне санкције ће „ујести“, посебно код неких хај-тек ствари, али велика већина људи схвата да је зависност од Запада у погледу таквих ствари на првом месту озбиљна грешка.

И опет, преовладава гађење, збуњеност и замор. Иако неко дипломатичан као Лавров никада то неће рећи, општа реакција је очигледна – ти момци су безнадежан случај и моћ им је у опадању, не требају нам, хвала, довиђења. Речено без љутње, и с тугом, заиста.

Ја не мислим да ће руске дипломате давати громогласне антизападне изјаве у УН или било где другде. Супротност љубави није мржња, већ равнодушност. И руски званичници ће наставити да говоре „наши партнери“ или чак „наши пријатељи“, али, иако ће се милозвучан говор наставити, односи са Западом ће постепено престати да буду приоритет руске дипломатије, бизниса, па чак и шире јавности. У ствари, Русија већ гради мултиполарни свет и ако Запад не жели да буде део њега – биће тврдо. Руси знају да Запад не може да спречи појаву овог новог света и стварно их није брига ако одбије да прихвати ову реалност или да игра по новим правилима.

Још једна ствар: Руси су свакако узнемирени због веома агресивног става НАТО-а, јер га, исправно, тумаче као знак непријатељства. Али, супротно ономе што много блогера тврди, Руси се не боје војне претње НАТО-а. Њихова реакција на најновије НАТО потезе (нове базе и више људства у Централној Европи, више новца, итд) је да их осуде као провокативне, али сви руски званичници инсистирају на томе да се Русија може носити с војном претњом. Као што је један руски посланик рекао: „Пет диверзантских група за брзо реаговање је проблем што га решава једна ракета.“ Поједностављено, али суштински тачно. Путин је рекао исту ствар када је појаснио да ће Русија у случају масовног конвенционалног напада од „било кога“ употребити тактичке нуклеарке. У ствари, ако НАТО крене са својим глупим планом за размештање снага у Пољској и / или на Балтику, очекујем да ће се Русија повући из Споразума ИНФ и разместити напредне наследнице чувене СС-20. Као што сам раније поменуо, већ је донесена одлука да се удвостручи руска Ваздушно-десантна војска (ВДВ) и надогради елитни 45. ваздушно-десантни пук за посебне намене до величине потпуне бригаде. Могло би се рећи да је Русија „копирала“ НАТО снаге од 10 000 људи тако што је своје мобилне (ваздушно-десантне) снаге од 36 000 повећала на 72 000 припадника. Пошто се на тај начин побринуо за претње, Кремљ ће се једноставно окренути важнијем послу другде.

Међу бројним заблудама апсорбованим током тренинга (то не могу назвати „образовањем“), ми, на Западу, имамо тенденцију да на наш део света гледамо као на центар планете, неки би чак рекли – једини неопходан и једини истински важан. Ово се може видети по нашим систематски евро или амероцентричним мапама света, и нашем квази догматском веровању да нико није битан колико ми. Погрешно. У ствари, како је Англоционистичка империја у спором али сталном и неумитном паду, остатак света ће јој се у пролазу само наклонити и наставити даље. Да су тренажни објекти за обуку које називамо школама имали образованих едукатора ми бисмо у нашим просторијама за обуку качили синоцентричне мапе света и нашим млађаним тренерима рекли да нико више за озбиљно не узима такозване западне вредности. Не зато што нису добре, већ зато што их на првом месту ми, на Западу, не узимамо за озбиљно.

Обама је најавио „заокрет“ ка Азији, али у типичном маниру Англоциониста, све што је „заокрет“ стварно значио је више војне силе и већи притисак да се повинује захтевима империје. За разлику од САД, Русија није објавила никакав „заокрет“, али Путин се четири пута ове године састао са Хси Ђинпингом, и обе стране су изјавиле да је њихово стратешко партнерство јаче него што је икада било у историји њихових односа.

Русија је заиста окренула поглед ка Кини, Латинској Америци, Африци и другде. Њене дипломате ће наставити да разговарају, осмехују се, говоре о „партнерима“ и „пријатељима“, али мислим да смо сведоци историјског догађаја: први пут од 13. века, Русија се поново окреће од Запада и клади у будућност са Азијом (и остатком планете).

Извор: The Vineyard of the Saker/Србски ФБРепортер