Сенке прогона Јулијана Асанжа

Опсада Најтсбриџа[1] представља фарсу. Током две године, она је претерана и скупа: полиција око еквадорске амбасаде у Лондону није имала никакву другу сврху осим да показује моћ државе. Државни систем терети Аустралијанца без доказа о његовом злочину, он је избеглица из чисте неправде и његова једина сигурност је просторија коју му је уступила храбра јужноамеричка земља. Његов прави злочин јесте тај што је покренуо талас казивања истине у ери лажи, цинизма и рата.

Прогон Џулијана Асанжа мора да се заврши. Чак и британска влада јасно у то верује. Дана 28. октобра, заменик министра иностраних послова, Хуго Свајер (Hugo Swire), рекао је у парламенту да они из владе „активно поздрављају“ шведског тужиоца у Лондону и да ће „учинити апсолутно све да му омогуће да…“ Тон је био нестрпљив.

Шведски тужилац Маријана Ни (Marianne Ny) одбила је да дође у Лондон и испита Асанжа о наводима о сексуално недоличном понашању у Стокхолму 2010. – иако шведски закон дозвољава тај поступак и он је рутински за Шведску и Велику Британију. Документовани докази о опасности по живот и слободу Асанжа од стране Сједињених Америчких Држава – ако напусти амбасаду – јесу огромни. Четрнаестог маја ове године списи тужилаштва САД показали су да је против Асанжа „више предмета истраге“ било „активно и у току“.

Тужитељка Ни никада није ваљано објаснила зашто неће да дође у Лондон, баш као што шведске власти никада нису објасниле зашто одбијају да дају гаранцију да Асанжа неће изручити САД по тајном аранжману договореном између Стокхолма и Вашингтона. У децембру 2010. године, независни истраживач је открио да су две владе разговарале о његовом изручењу у САД пре него што је издат европски налог за хапшење.

Супротно својој репутацији либералног бастиона, Шведска се привукла толико близу Вашингтону да је дозволила тајне операције ЦИА – укључујући незакониту депортацију избеглица. Пребацивања и каснија мучења двојице египатских политичких избеглица у 2001. години осудили су Комитет УН против тортуре, Амнести интернешенел и Хјуман рајтс воч; саучесништво и дволичност шведске државе су документовани у успешној грађанској парници и помоћу Викиликс телеграма. У лето 2010. године, Асанж је био у Шведској да говори о Викиликс открићима из рата у Авганистану – у коме учествују и шведска снаге под командом САД.

Американци спроводе тортуру над Асанжом јер Викиликс открива њихове епске злочине у Авганистану и Ираку: велико убиство десетина хиљада цивила, које је заташкано; и њихов презир према суверенитету и међународном праву, као што је живописно показано у њиховим процурелим дипломатским депешама.

Због учешћа у откривању тога како су амерички војници убијали авганистанске и ирачке цивиле, херојски војник Бредли (сада Челси) Менинг је добио казну од 35 година затвора, пошто је издржао више од хиљаду дана у условима који, према Специјалном известиоцу УН, представљају право мучење.

Када би се САД дочепале Асанжа, чекала би га слична судбина. Претње заробљавањем и убиством постале су валута политичких екстрема у САД – следећи потпредседника Џоа Бајдена и његову бесмислену увреду да је Асанж „сајбер-терориста“. Свако иоле сумњајући у врсту безобзирности САД може много лошег очекивати. Треба запамтити присилно приземљење авиона председника Боливије прошле године – под оптужбом да се у њему скрива Едвард Сноуден.

Према документима које је објавио Сноуден, Асанж је на „листи мета“. Понуда Вашингтона аустралијским дипломатским депешама је „без преседана у обиму и природи“. У Александрији, Вирџинија, тајна порота је провела четири године покушавајући да измисли кривично дело за које се гони Асанж. То није лако. Први амандман Устава САД штити издавача, новинара и инсајдера. Као председнички кандидат у 2008. години, Барак Обама похвалио је инсајдере као „део здраве демократије [и они] морају бити заштићени од освете“. Под председником Обамом више узбуњивача је гоњено него под свим другим америчким председницима заједно. Чак и пре него што је објављена пресуда на суђењу Челси Менинг, Обама је прогласио кривицу.

„Документи које је објавио Викиликс, пошто се Асанж преселио у Енглеску“, написао је Ал Берк (Al Burke), уредник онлајн Нордијске информативне мреже, ауторитет за више обрта и опасности са којим се суочава Асанж, „јасно указују на то да је Шведска доследно подносила притисак из САД у питањима повезаним са грађанским правима. Постоје сви разлози за забринутост да би, уколико Асанж буде приведен од стране шведских власти, могао бити предат Сједињеним Државама, без узимања у обзир његових законских права.“

Постоје знаци да шведска јавност и правна заједница не подржавају тужилаштво Маријане Ни и њену непомирљивост. Чак јој, неумољиво непријатељски настројена према Асанжу, шведска штампа поручује: „Идите у Лондон, забога!“

Зашто неће да то учини? Више од тога, зашто шведски суд неће да дозволи приступ стотинама СМС-ова које је полиција добила из телефона једне од две жене које су укључене у наводни прекршај Асанжа? Зашто неће да их преда његовим шведским адвокатима? Тужитељка тврди да није у законској обавези да то учини док формална оптужба није подигнута и док га не испита. Онда, зашто то не учини?

Ове недеље, шведски Апелациони суд ће одлучити да ли да нареди [Маријани] Ни да преда СМС-ове; или ће ствар ићи у Врховни суд и Европски суд правде. У средишњој фарси, шведски адвокатима Асанжа је дозвољен само „преглед“ СМС-ова, које су морали да запамте.

Једна од жена у порукама јасно каже да она не жели да оптужи Асанжа, „али је полиција желела његово задржавање“. Она је „шокирана“ када су га ухапсили јер је само „желела да узме налаз [на ХИВ] тест“. Тврди да „није желела да га оптужи за било шта“ и „да је полиција та која је сачинила оптужбе“. (У изјави сведока, она је цитирана да је била „прогутана од стране полиције и других око ње“.)

Ниједна жена није тврдила да је била силована. Заиста, негирале су да су силоване, а једна од њих је и „твитнула“: „Нисам силована.“ Да су изманипулисане од стране полиције је очигледно – без обзира на то шта њихови адвокати могу рећи сада. Свакако, оне су жртве сага достојних Кафке.

За Асанжа, његово једино суђење је суђење у медијима. Дана 20. августа 2010. године, шведска полиција отворила је истрагу „силовање“ и одмах – и незаконито – дојавила стокхолмским таблоидима да је издан налог за хапшење Асанжа за „силовање две жене“. То је вест која је обишла свет.

У Вашингтону, насмејани амерички секретар за одбрану Роберт Гејтс изјавио је новинарима да хапшење „звучи као добра вест за мене“. Твитер налог повезан са Пентагоном описао је Асанжа као „силоватеља“ и „бегунца“.

Мање од 24 сата касније, главна тужитељка Стокхолма, Ева Фине (Eva Finne), преузела је истрагу. Она није губила време да поништава налог за хапшење, говорећи: „Ја не вјерујем да постоји било какав разлог за сумњу да је починио силовање.“ Четири дана касније, она је одбацила истрагу силовања у потпуности, говорећи: „Не постоји сумња да је то био злочин на било који начин.“ Датотека је затворена.

Уведимо у причу Класа Боргстрома (Claes Borgstrom), политичара високог профила Социјалдемократске партије, који је тада био кандидат за непосредне опште изборе у Шведској. Неколико дана након отпуштања главног тужиоца у предмету, Боргстром, адвокат, најавио је медијима да заступа две жене и да су тражили другог тужиоца у граду Гетенборг. То је Маријана Ни, коју је Боргстром познавао добро. Она је, такође, била укључена у кампању социјалдемократа.

Дана 30. августа, Асанж је добровољно био у полицијској станици у Стокхолму и одговорио на сва питања која су му поставили. Схватио је куда то води. Два дана касније, тужитељка је најавила поновно отварање случаја. Шведски репортер је питао Боргстрома зашто се предмет понавља, када је већ био напуштен, наводећи да је једна од жена јасно рекла да није била силована. Он је одговорио: „Ах, али она није правник.“ Асанжов аустралијски адвокат, Џејмс Катлин, одговорио је: „Ово је предмет подсмеха … то је као да чине успут.“

На дан у коме Маријана Ни активира случај, шеф шведске војне обавештајне службе (MUST), јавно је осудио Викиликс у чланку под насловом „Викиликс [је] претња нашим војницима“. Асанж је упозорио да су шведској обавјештајној служби (SAP) рекле америчке колеге да ће САД-Шведска размена информација бити „одсјечена“ ако га Шведска заштити.

Током пет недеља, Асанж је у Шведској чекао да нова истрага иде својим током. Гардијан је затим био на прагу објављивања ирачких „ратних дневника“, на основу Викиликс депеша, које је требало да надгледа Асанж. Његов адвокат у Стокхолму питао је Ни да ли има било какав приговор на његово напуштање земље. Она је рекла да је слободан да напусти Шведску.

Необјашњиво, чим је напустио Шведску – на врхунцу интереса медија и јавног интереса за Викиликс депеше – Ни је издала Европски налог за хапшење и Интерполову „црвену потерницу“, која се уобичајено користи за терористе и опасне криминалце. Нађете се на потерници на пет светских језика и осигурана је медијска помама.

Асанж је био у полицијској станици у Лондону, ухапшен је и провео десет дана у затвору Вандсворт, у самици. Пуштен је на слободу уз кауцију од 340.000 фунти, са електронском наруквицом, обавезом да се дневно пријављује полицији и стављен у виртуелни кућни притвор, док је његов случај започео свој дуг пут до Врховног суда. Он још увек није оптужен ни за било које кривично дело. Његови адвокати поновили су понуду да га Ни испита у Лондону, истичући да је добио дозволу да напусти Шведску. Они су предложили да Скотланд јард користи посебан објекат у ту сврху. Она је Одбила.

Кетрин Акелсон и Лиса Лонгстаф (Katrin Axelsson and Lisa Longstaff), жене које се боре против силовања  (Women Against Rape), написале су: „Тврдње против [Асанжа] су параван иза којег већи број влада покушава да притисне Викиликс зато што је храбро откривао њихова тајна планирања ратова и изразио занимање за њихова силовања, убиства и уништавање … Властима је стало тако мало до бриге о насиљу над женама да манипулишу оптужбама за силовање по вољи. Асанж је јасно ставио до знања да је на располагању за испитивање од стране шведских власти, у Великој Британији или преко Скајпа. Зашто они одбијају овај суштински корак у истрази? Кога се плаше?“

Ово питање је остало без одговора.

Случај Асанж коначно је стигао до Врховног суда Велике Британије у мају 2012. године. У пресуди коју је подржало Европско апелационо веће – крути захтеви судова готово да нису оставили простора за маневрисање. Судије су закључиле да европски тужиоци немају право екстрадиционе потернице у Британији без икаквог судског надзора, иако Парламент сматра другачије. Јасно је да је Парламент „обманут“  у вријеме Блерове владе. Суд је подељен, пет према два, а самим тим против Асанжа.

Међутим, председник Врховног суда, лорд Филипс (Lord Phillips), направио је једну грешку. Он приењује Бечку конвенцију о тумачењу уговора, омогућавајући државну праксу да замени слово закона. Као Асанжов адвокат, Дина Рос (Dinah Rose QC) истиче да се то не односи на европску потерницу.

Врховни суд је једини препознао ову кључну грешку када се бавио другим жалбама против европских потерница у новембру прошле године. Одлука је да је Асанж био у праву, али било је прекасно да се случај врати на почетак.

Асанжов избор био је једноставан: изручење у земљи која је одбила да каже да ли би га или не би послала у САД, или да тражи оно што је изгледало као последња шансу за уточиште и сигурност. Подржана од стране већине Латинске Америке, храбра влада Еквадора му признаје азил на основу документованох доказа и правних савета да се он суочио са могућношћу окрутне и необичне казне у САД; да су овом претњом повређена његова основна људска права; и да га је његова влада у Аустралији напустила у дослуху са Вашингтоном. (Та влада је чак претила да ће му одузети пасош.)

Гарет Пирс (Gareth Peirce), познати адвокат за људска права, који заступа Асанжа у Лондону, писала је тада министру спољних послова Аустралије Кевину Раду (Kevin Rudd): „С обзиром на обим јавне расправе, често на основу потпуно погрешне претпоставке … веома је тешко сачувати за њега било коју претпоставку невиности. Над господином Асанжом сада висе – не један, већ – два Дамоклова мача потенцијалног изручења у две различите надлежности у замену за два различита наводна злочина, од којих ниједан злочини није починио у својој земљи, и тиме је његова лична безбедност постала угрожена у околностима које су високо политички оптерећене.“

Одговора није било све док није контактирала аустралијски Високи комесаријат у Лондону. На састанку коме сам и ја присуствовао, аустралијски генерални конзул, Кен Паско (Ken Pascoe), изрекао је невероватну тврдњу да је он знао „само оно што је прочитао у новинама“ о детаљима случаја.

У међувремену, могућност гротескног остварења правде се утопила у прекорној кампањи против оснивача Викиликса. Дубоко лични, ситни, опаки и нехумани напади имали су циљ да човјека који није оптужен ни за какав злочин, подвргну кажњавању.

Књиге су објављене, филмови снимљени. Медијске каријере покренуте су на крилима Викиликса и претпоставци да могу да нападају Асанжа јер игра „фер“ и сувише је сиромашан да их тужи. Људи су направили новац, често велики новац, док се Викиликс борио да преживи. Уредник Гардијана Алан Расбриџер (Alan Rusbridger), Викиликс депеше које је његов лист објавио назвао је „једном од највећих новинарских ексклузива у посљедњих 30 година“. Оне су постале део његовог маркетиншког плана за подизање цене тог листа.

Без пенија који иде Асанжу или Викиликсу, Гардијанова књига[2] води до уносног холивудског филма. Аутори књиге, Лук Хардинг и Дејвид Ли (Luke Harding and David Leigh), описали су Асанжа као „оштећену и безобзирну личност“. Они су такође открили тајну лозинку, папир који су добили у поверењу, који је дизајниран да заштити дигитални фајл који садржи телеграме амбасада САД. Док је Асанж заробљен у еквадорској амбасади, Хардинг, који стоји с оне стране полиције, ликовао је на свом блогу да „Скотланд јард може посљедњи да се смеје“.

Неправда која је снашла Асанжа један је од разлога због којих ће Парламент на крају гласати за реформу Европског екстрадиционог поступка. Драконске ствари коришћене против њега не могу да се десе сада: оптужбе би морале бити доказане и „испитивање“ не би био довољан основ за изручење. Гарет Пирс ми је рекла да „ове промене у закону значе да Велика Британија сада препознаје као исправно све што је истакнуто у његовом [Асанжовом] случају. Али оне њему још не користе. И оригиналност еквадорске понуде егзила није разматрана у Великој Британији и Шведској“.

Дана 18. марта 2008. године, рат против Викиликса и Џулијана Асанжа покренут је у тајном Пентагоновом документу припремљеном од стране „Сајбер контраобавештајне процијене“ (Cyber Counterintelligence Assessments Branch). Документ описује детаљан план како уништити осјећај „поверења“ које је стекао Викиликс као „центар гравитације“. То ће се постићи са претњама „изложености [и] кривичног гоњења“. Ућуткивање и криминализација овог ретког извора независног новинарства јесте циљ, а разрађен је и метод.

За важне додатне информације, кликните на следеће линкове:

http://justice4assange.com/extraditing-assange.html

http://www.independent.co.uk/news/uk/crime/assange-could-face-espionage-trial-in-us-2154107.html

https://www.youtube.com/watch?v=1ImXe_EQhUI

http://pdfserver.amlaw.com/nlj/wikileaks_doj_05192014.pdf

https://wikileaks.org/59-International-Organizations.html

https://s3.amazonaws.com/s3.documentcloud.org/documents/1202703/doj-letter-re-wikileaks-6-19-14.pdf

[1] Прим. ур.: Knightsbridge – резиденцијални део Лондона.

[2] Прим. ур.: David Leigh & Luke Harding, WikiLeaks.

Извор: Блог Џона Пилџера, Стање ствари