Шта би Путин могао да каже Трампу?

Први састанак је одлучујући, као што смо научили на факултету удварајући се колегиницама. Предстојећи први састанак двојице председника, двојице суперхероја наших генерација, вероватно ће успоставити тренд за будуће године. Како ће проћи? Шта ће рећи? Последице могу бити срећне – или фаталне.

Двојица лидера су најбоље што су њихове две велике земље имале у претходних много година. Русија од Стаљина није имала лидера који је једнак Путину по држању или подршци јавности. У недавној анкети о највећој личности у историји већина Руса је Путина и Стаљина ставила на врх истраживања испред Пушкина, руског песника који заузима место какво Енглези у срцима чувају за Шекспира. Трамп, уз све своје мане, велики је и добар лидер који је на почетку своје државничке каријере, за главу виши од свих својих скорашњих претходника све до Ричарда Никсона.

Њих двојица су веома веома различити. Највећа разлика је у искуству. Путин више или мање води своју земљу већ 17 година; умеће и трикове у игри моћи научио је на тежи начин, прешавши пут од фронтмена седморици јеврејских банкара који су приватизовали Русију 90-тих до потпуно независног аутократе упоредивог са претпоследњим руским царем Александром III, или Наполеоном III. Он је на конфучијански начин мудар владар. Своју челичну вољу увек крије испод свилених рукавица, увек је скроман, умерен, сталожен, не предаје се тренутном зову страсти. У потпуности влада собом, а мудраци нас уче да је то најтежи и најузвишенији предмет контроле. Одговоран је и позудан државник; дата реч за њега је обавеза; одржао је сулуда обећања Јељциновој породици. Такође је веома популаран међу својим подређенима.

Трамп је недавно, у зрелим годинама, ступио на пут државника након целоживотног јурења послова и ужитака. Недостаје му искуства, а питање је и колико моћи има у својим рукама. Окружен је отвореним и прикривеним непријатељима; људима који навијају за његов пад. У завади је са сопственим тајним службама, медијима, партијом. Није извесно ни колико је популаран.

Он је фасцинантна и страствена особа, склона давању одушка својим осећањима и емоцијама. Екстровертан је, док је Путин интровертан. Шоумен је, док је Путин радио у сенци, као блиска верзија руске копије Џејмса Бонда.

Такве разлике би могле бити база предивног надопуњујућег пријатељства. Уколико ове две личности различитих вештина и способности почну да раде заједно у корист општег добра, могле би пронаћи пут да извуку човечанство из актуелног ћорсокака. Њихове разлике су разлике „двојице јаких људи који се гледају у очи, дошавши са различитих крајева света“.

Међутим, обојица лидера су озбиљно хендикепирани. Трамп је хендикепиран токсичном кампањом у којој се тврди да је изабран због руског мешања и да је руска марионета. У случају било ког исхода који искључује војни напад, Њујорк тајмс и CNN ће лупетати да је Трамп предао највеће драгоцености. Путин је хендикепиран чињеницом да је Русија слабија од САД у сваком смислу осим по питању оружја судњег дана. Русија је окружена америчким војним базама; амерички војни буџет је десет пута већи од руског. Путин има врло мало простора за повлачење и велика је вероватноћа да ће на провокације одговорити коришћењем силе.

Кад би Путин хтео Трампу да каже све што мисли – што је мало вероватно, јер ће сасвим сигурно бити прислушкивани и снимани од стране NSA, а потом и пуштени у непријатељске медије – он би му поручио:

Доналде, можеш да оствариш своје жеље, учиниш Америку поново великом, богатом и постигнеш све објективне и реалистичне америчке циљеве, ако се угледаш на свог великог претходника Ричарда Никсона, последњег независног америчког председника. Чак и данас, након толико година инфлације, амерички радник доноси кући исту суму новца као његов отац за време Никсона. Ако је некад постојало златно доба за Америку, онда је то било Никсоново доба. Он је ударио темеље просперитета и успоставио дугорочну америчку спољну политику – која је још увек добра и функционална премда су јој потребне корекције – засновану на трговини са Кином и арапској нафти. Никсон је окончао ратове у Југоисточној Азији и донео детант.

По питању вијетнамске политике, направио је заокрет од 180 степени. Окончао је рат који се годинама све више распламсавао а да у њему није победио – препознао је бескорисност рата. Ти можеш направити исти такав заокрет по питању блискоисточних ратова које твоја земља предуго води. Ти ратови су бескорисни. Све што желиш да оствариш у Сирији можеш и без иједног испаљеног метка; без иједног послатог војника.

Размишљао сам о томе пре неколико дана кад ме је посетио вијетнамски председник. САД су годинама водиле Вијетнамски рат, изгубиле 50.000 војника и убиле стотине хиљада Вијетнамаца, а ипак сте поражени и истерани из Индокине. И какав је исход? Вијетнамци су данас најбољи пријатељи САД. Воле Американце више него нас Русе или Кинезе иако су имали нашу подршку док су пролазили кроз сито и решето током ратова са вама и Французима. Чему је служио Вијетнамски рат? За неколико година Американци ће те питати: „Због чега смо се борили у Сирији и Ираку?“ Нећеш умети да им одговориш.

Никсон се усудио да направи апсолутни заокрет и по питању политике обуздавања Кине, коју је следила цела једна генерација. Изградио је мостове са Кином и донео мир и просперитет америчком и кинеском народу. Ти можеш направити заокрет по питању политике обуздавања Русије, Ирана и других мањих и независних држава. Уместо тога, гради мостове и сви ћемо имати користи.

Размотримо прво Сирију. Шта САД желе да виде у Сирији? Шта год пожелиш, можеш имати без рата, без трошкова и без невоља. Притом не мислим на делић сломљене и фрагментиране Сирије који би био под окупацијом, већ на једну Сирију, уједињену и комплетну, са престоницом у Дамаску и председником Башаром ал Асадом. Не постоји ништа разумно што би председник Башар одбио, а ја ћу стати иза његовог обећања. Желиш ли да тргујеш, производиш, продајеш, добијеш транзит? „Добродошао и Ахалан ве Сахалан“, рекао би ти Асад. Не постоји ништа што би он волео више од тога.

Исто вреди и за Иран. Ова велика античка земља је заинтересована за пријатељство са Америком, трговину и инвестиције. Изабрали су веома прозападног и либералног председника пре само неколико месеци. Пристали су на прилично понижавајуће услове нуклеарног споразума. Никада нису послали ниједног јединог терористу у САД или Европу.

Услови? Исти услови које је председник Никсон прихватио у односима са Кином – без мешања у унутрашње послове. Никсон није захтевао да се Кинези разоружају, забораве на свој комунистички начин владавине, продају индустрију и прирдне ресурсе или чак у потпуности отворе тржиште за САД. На исти начин ти можеш одустати од мешања у унутрашња питања других земаља.

Иран жели да буде Исламска Република и допушта својим свештеницима (који се зову ајатоласи) надзор над управљањем земљом. Супер, њихова ствар. То није ни боље ни лошије од саудијско-арабијске идеје по којој једна фамилија, потомци Сауда, владају и остварују све бенефите; или израелског привилеговања сопствене вере; или европске идеје – све је ствар избора. Не говоримо им шта да једу, како да бирају пријатеље или како да управљају својом земљом. Што би рекли у „Неки то воле вруће“, нико није савршен.

Неки људи воле да се мешају. Они кажу: превише моћи у Сирији је у рукама Алавита. Ми кажемо: њихова ствар. Они не кажу вама да је превише моћи у рукама Јевреја, па немојте ни ви њима о Алавитима. Пустите Сиријце да се према томе односе како њима одговара.

Не бих бринуо ни око разоружавања. Никсон није. Да је чекао да се Кина разоружа, не бисте имали кинеску робу у вашим продавницама.

Данас је ваш војни буџет већи од војних буџета свих држава света. Уколико вас занима разоружање, онда своје оружје сведите на разумну меру, а друге државе ће то следити.

Ах, да, потегнуто је и питање Тајвана. Тајван је полагао право на суверенитет над Кином и задржао место у Савету безбедности, а његов моћни лоби је блокирао сваки покушај промене за тај status quo. Ричард Никсон је направио заокрет од 180 степени по питању Тајвана. Није га „продао“ или „напустио“, као што тврди тајвански лоби. Просто је Тајван поставио на легитимно и разумно место у америчкој политици.

Тајван је наставио да остварује просперитет; у добрим је пословним односима са континенталном Кином, у добрим је односима са свима, а чак је и његов народ добио слободу и људска права – само је изгубио своју неразумну тврдњу о суверенитету над Кином и право вета на америчку политику.

Постоји Тајван и на Блиском истоку. Име му је Израел. Његове тврдње о супериорности и надмоћи на Блиском истоку главни су узрок ратова у Сирији, Ирану и Ираку. Можеш то да решиш као што је Никсон решио питање Тајвана.

Последња сам особа која жели лоше јеврејској држави. Често је посећујем, исплаћујем пензије стотинама хиљада израелских пензионера, често примам њихове лидере, међу којима су и неки од мојих пријатеља из детињства. Познат сам по својој благонаклоности према Јеврејима. На месечном нивоу издвајам средства за одржавање Јеврејског музеја у Москви, највећег јеврејског музеја на свету. Руска јеврејска заједница се развија и напредује. Главни рабин – који припада истој грани јудаизма (хабад) као синагога твоје ћерке Иванке и њеног мужа Џареда – код мене увек наилази на помоћ и подршку.

Јевреји су, без сумње, предиван народ. Међутим, том предивном народу не би требало да дозволиш да те јаше као коња. Као млади комуниста, запамтио сам те речи Владимира Лењина. Лењин је био веома веома пријатељски настројен према Јеврејима; имао је много јеврејских колега, али никад им није дозвољавао да га јашу. Не дозвољавам ни ја.

Примена тајванског рецепта била би у најбољем интересу грађана Израела. Протеклих година око 100.000 Израелаца се преселило у Русију. Прихватамо их, будући да нису најсрећнији у данашњем Израелу. Ако се ослободе својих амбиција, Израелци ће пронаћи мир на Блиском истоку, њиховом националном дому.

Русија је велики пријатељ Ирана и Сирије, а то не утиче на наше односе са Израелом. Израелци разумеју да су за нас они Тајван, док је остатак Блиског истока Кина. Ти можеш учинити исто: остварити мир и пријатељске односе са Сиријом и Ираном, задржавајући пријатељство са Израелом. Они ће разумети; можда ће кукати неко време, али ће на крају наћи нови modus vivendi.

Пре него што почнеш рат, дефиниши своје циљеве. Ако то урадиш по питању Сирије, видећеш да улазиш у рат за интерес војне команде, глобалних банкара и Израела. Поштујем ове интересе, они су савршено легитимни, али то нису твоји или интереси америчког народа.

Генерали воле ратове, то им је занимање; желе више ратова, веће буџете, више промоција. Али добар владар командује својим генералима, не следи њихове команде. Послао сам кући три четвртине својих генерала, а то се није одразило на моју популарност. Како? Поставио сам непрофесионалца смешног изгледа на позицију министра одбране, с циљем да смањи војску. Он је то урадио и покупио све критике. На крају сам га отпустио, а војска ме је заволела још више.

Заиста ћеш извући корист и бити проглашен најбољим председником свих времена уколико смањиш војску. Русија је имала много база у иностранству, од Кубе, преко Вијетнама и Адена, до Арктика. Све смо их распустили и никада нисмо зажалили. Базе су скупа ствар, боље је без њих.

Знаш, генерали су ме наговарали да пошаљем трупе у Украјину, али нисам. Боље да трошимо новац на поправљање квалитета живота наших грађана. До данас је неколико милиона Украјинаца гласало ногама – преселили су се да живе и раде у Русији, јер је наш начин живота квалитетнији од њиховог. Имај на уму да је Украјина била најбогатији део Совјетског Савеза у тренутку кад је расформиран 1991. године. Сад су прилично сиромашни. Боље је унапређивати економију него водити ратове.

Глобални банкари такође воле ратове. Поштујем њихове жеље, али не намеравам да их испуњавам. Јевреји воле ратове, али није неопходно да им се услиши свака жеља. САД немају ниједан стварни интерес да се боре у Сирији или Украјини. Или Естонији. Обећавам ти – наши тенкови неће ући у балтичке државе иако су биле део Русије три стотине година. Само склоните НАТО базе из наше околине. Ако нећете, мораћемо да се бранимо.

Никсон је такође направио тотални заокрет у политици према Русији. Уместо конфронтације, изабрао је детант, који је био толико успешан да су 1990. године сви Руси бирали да подржавају  и следе Америку и прихвате амерички модел. И ја сам био веома проамерички настројен. То сам признао у филму Оливера Стоуна. Први сам назвао председника Буша 11. септембра и понудио помоћ. Омогућио сам му транзит кад је одлучио да уђе у Авганистан. Тек након вишегодишње америчке подршке побуњеницима на Кавказу, НАТО похода на исток, злокоблних кампања против мене и руског начина живота и напада на Ирак сам променио мишљење о вечној благонаклоности САД, и то јасно ставио до знања у Минхенском говору.

И ти можеш да учиниш такав заокрет – од конфронтације до детанта са Русијом, баш као Никсон. У мени ћеш имати најбољег и највернијег савезника.

Шта би рекао на ову понуду, Доналде?

Превод и обрада – Александар Вујовић

Извор: The Unz Review/Нови Стандард