Срби данас о Титу – некада „највећи син“ сада „човек без дела“

Једном приликом песник и академик Матија Бећковић је рекао да је под столицом Јосипа Броза иструлила Југославија. Остао је велики човек, без дела. Попут знаменитих оперских певача пре проналаска справа које снимају звук. Југославија коју је створио краљ Александар Карађорђевић, а он проширио за коју стотину хиљада квадратних километара и обликовао по својим идеолошким и иним назорима, распала се у мржњи, крви и срамоти.

Његови социјалистичко-самоуправни експерименти отпловили су у историју као што ове наше балканске реке наносе ка својим ушћима увело лишће и сасушену траву. За њим су остали митологије, фразе, исподпросечност, глупост, дволичност, глуматање. Лаж је у његовој творевини временом је постајала службена истина и непрестани полигон експериментисања, у којој су се друштвено уређење и правни прописи мењали чешће него у било којој другој држави тог времена. Реформе економског и политичког система које су спровођене више су биле симулација напретка него што су служиле виталним државним интересима, јер фијакер можеш да офарбаш, али од њега никада не може да постане аутомобил.

Иза себе је оставио све старе, етничке антагонизме, који се нису могли превазићи никаквим паролама о „братству и јединству”, још мање прећуткивањем тешког наслеђа прошлости. Поготову историјских релација између Срба и Хрвата насталих у оба светска рата. Он је још 1944. године „убацио коску” поигравајући се и манипулишући бројем убијених Срба у НДХ, и то лицитирање око невиних жртава и данас је препрека за историјско помирење ових народа. Током своје владавине, често је био неми посматрач неспоразума између Београда и Загреба, а умео је да буде и подстрекач, како би ојачао своју предводничку улогу.

Обликовао је систем који није могао да функционише без њега. Без његове арбитраже, није могло готово ништа да се реши. Почев од баналних дневних проблема, преко кадровске политике, до сложених међурепубличких односа. Већина дугорочних, спорних питања у земљи, остала је нерешена и после његове смрти. Све што је Броз радио и говорио није смело да подлеже провери. Није се толерисало ни обично питање: да ли то што он чини може бити боље или другачије? Оне који су га критиковали склањао је на време: Благоја Нешковића, Милована Ђиласа, Александра Ранковића, хрватске „маспоковце”, српске либерале… Док је био на челу Југославије – она је њему била подређена, њему посвећена.

Самоуправљање, по коме су Тито и Југославија, уз несврстану политику, стекли углед у свету, претворило се у погрешну филозофију која је више служила за хушкање, манипулацију, завиривање у туђи џеп и исцрпљивање у бесконачним расправама о томе зашто је неко неког месеца добио неки динар више, а неко мање. А све то је стварало привид да радни човек много више одлучује о својој судбини него што је стварно одлучивао.

– Самоуправљање није створено да се ослаби политичка власт него, фактички, да се ојача – рећи ће једном приликом Марко Никезић. Тражећи оригиналност по сваку цену, створио је државу коју историја не познаје: уместо да буде јединствен економски простор, Југославија је била толико подељена и испарцелисана да је боље сарађивала са појединим земљама на другим континентима него неке њене републике међусобно.

У последњој декади његове владавине, када су институције требале да преузму управљање земљом, његова лична власт бивала је све већа. И последице су биле све веће. Југославија је 1971. дуговала 1,2 милијарде долара; 1976. 7,9 милијарди, а 4. маја 1980, на дан Титове смрти, дуг према међународним инвестиционим институцијама и банкама премашио је 18 милијарди долара. Робна размена између југословенских република између 1970. и 1980. је преполовљена. Акумулација југословенске привреде смањена је за 50 одсто. Доношење Устава 1974. и Закона о удруженом раду 1976. године, Југославију је коштало 45 милијарди динара.

Тих година забрањиване су књиге, позоришне представе, изложбе, новине. Вођене хајке против књижевника, сликара, редитеља… Избацивани су професори са факултета Београдског универзитета. Смењивани уредници београдских медија. Југославија је 1976. имала више политичких затвореника него било која источноевропска земља, осим Совјетског Савеза. Његова маестрална вештина владања заокружена је маја 1974. године – изабран је за доживотног председника Југославије. Две недеље касније, постао је председник Савеза комуниста – без ограничења трајања мандата.

„Тито уме у потпуности да ужива живот”, написао је Добрица Ћосић, после заједничког путовања на „Галебу”, када су 1961. обилазили афричке земље. „Тај се човек не одриче ниједног задовољства. Ни у чему није аскета. А у првом реду не у страсти за влашћу“, додао је велики писац. Из уредно вођеног књиговодства председничкe aдминистрације може лако да се израчуна да је био један од најскупљих владара прошлог века. Двадесетак вила и резиденција које су му биле на располагању опслуживало је више од хиљаду људи. Имао је три зоолошка врта, специјални „плави воз” са „царским вагонима”, десетину бродова и јахти, глисера и авиона. Располагао је већим и луксузнијим возним парком него немачки канцелар, француски председник и енглески краљевски двор заједно. На неколико хиљада хектара била су ловишта у које су одлазили само он и његови гости.

Вођа који је 1971. изјавио да „судови не треба да се придржавају закона као пијан плота, већ да гледају на наш социјалистички развитак”, на брионском острву Ванги имао је пребогату винотеку, а гостима које је хтео посебно да импресионира, служио је вино које је било истог годишта када су они рођени. Одлазећи са Бриона Макариос Трећи, архиеписком Кипарске православне цркве и први председник Кипра, рекао је: „Мада као свештен човек то не бих смео казати, не могу а да не помислим како је ово овде, а не тамо на небесима, прави рај.”

Готово сваког маја, у „Брозовом месецу”, ево већ четрдесет година, многобројни аутори, са поднебља које је некад покривала Југославија, отварају вечито питање – ко је био Тито? Да ли је он био човек о коме су генерације и генерације училе у школама, о коме се и данас младом нараштају причају бајке, или неко сасвим други?

О њему су написане стотине књига и сасвим је извесно да је Јосип Броз био једна од значајнијих политичких фигура 20. века. Али, истовремено, са ове историјске дистанце, четири деценије од његове смрти, јасно је да су многи детаљи из његовог живота спорни. Никад није поуздано утврђено када је постао члан Комунистичке партије, споран је његов улазак у партијски врх и када и како је постао генерални секретар КПЈ. О томе је сам Тито четири пута јавно говорио што је, разуме се, преносила сва дневна штампа, и сва четири пута изнео је различите године када је дошао на чело партије. Посебно су спорни његови московски дани и задужења која је имао у Коминтерни, када је на основу његових „карактеристика”, „мишљења” и „података” десетине југословенских комуниста „појео мрак” Стаљинових чистки, а посебно његових конкурената за челно место у Партији.

Брозов култ је негован и дограђиван готово пола века. Тридесетпетогодишња владавина социјалистичком Југославијом толико је била „натопљена формом личне владавине да је то постала важнија димензија од самог класно-социјалног карактера политичког поретка”. Мистификовано је све чега се он дотакао. И зато, процес демистификације споро тече и још увек траје. Његове велике амплитуде у понашању, односу, ставовима према сарадницима, околини и догађајима, биле су доста честе. Ваљда су и због тога многобројна сведочанства његових савременика, али и истраживача, често контрадикторна. Све то помало крњи Титов апсолутни ауторитет и однос народа према наметнутој слици о непогрешивом вођи.

Без обзира на то што његов гроб у „Кући цвећа” годишње посети више десетина носталгичара бивше Југославије, Тита историја неће памтити као великог државника, већ као успешног и контроверзног политичара, јер је уништио своје сопствено дело. Оставио је државу са системом који није могао да функционише без њега. Такав став се мање-више осећа у готово свим бившим југословенским републикама, сем у Црној Гори. Разумљиво, отац њихове нације није владика Раде, ни књаз Никола, ни Мило Ђукановић – већ Јосип Броз.

На крају, остао је Броз међу Србима. Са њима је подигао устанак, са њима је ослободио и почео да подиже другу Југославију. Код њих је почео да се ствара његов култ о „Титовом путу”. А он – био је опседнут собом и влашћу. И како то недавно рече, опет Матија Бећковић, „кад су се поделиле кашике, салвете, чачкалице и постеље, Јосип Броз је, у ко зна којој оставинској расправи, припао Србима. Биће да га нико други није ни тражио. Сахрањен је тамо где је највише волео да борави, пред туђом кућом.

Једна од највећих мистерија у вези са Брозом је његово учешће у Шпанском грађанском рату. Ту енигму Тито је до краја живота крио, и од очију јавности, и од својих најближих сарадника и интимних пријатеља. Упорно је, јавно, говорио да никад није крочио на Пиринејско полуострво. Али та његова тајна је коначно разрешена у Архиву Словеније, у фонду Владимира Дедијера, где се налазе документа и докази које је оставио овај велики историчар и истраживач. Испоставља се да је „највећи син наших народа и народности” у Шпанији био представник НКВД, односно „шеф штаба за ликвидације” и да је учествовао у убиству Благоја Паровића.

БЕЋКОВИЋ: СВЕ ОЧИГЛЕДНИЈА ОЦЕНА

Тито је велики човек без дела. Кад сам то изјавио Милован Ђилас ми је рекао да је он написао целу књигу о Титу да би то казао, али није успео да све сажме у једну реченицу. Милорад Екмечић је ту моју оцену цитирао у књизи „Срби између клања и орања”. После четрдесет година та моја оцена је потврђена, а како време буде пролазило, биће све очигледнија. Не би био грех да му се испише и на гробу као епитаф.

ДР СЛАВЕНКО ТЕРЗИЋ: БОЈАО СЕ СРБА, АЛИ ИХ ВЕШТО МАНИПУЛИСАО

Наше време нема реалну и пуну слику о Јосипу Брозу, клатно се креће од потпуног негирања до критичког слављења. Тек ће будућа архивска истраживања, пре свега, страних архива дати реалан приказ његове личности и његове епохе. Позадине многих важних Титових одлука ми још не знамо. Ни 40 година после његове смрти, и поред мноштва књига немамо темељно, целовито научно дело о њему и његовом времену.

По мом суду, иако се ја нисам дубље бавио истраживањима његове епохе, Титов националкомунизам је носио битна обележја хабзбуршке идеолошке и политичке културе. Одрастао је и као млад човек готово до своје 25. године формирао се у том амбијенту, завршио је аустроугарски подофицирски курс у Загребу, како сам пише у аутобиографији у Коминтерни, учествовао је „на српском фронту” од августа 1914. до краја те године. Пише и да је рођен 1893. а не 1892, како се стално писало.

Његова национална политика је добрим делом копија аустроугарске балканске националне политике: Србе треба стално држати под надзором, они су склони регионализму и партикуларизму и то треба користити у слабљењу њиховог националног бића. Чак и његов начин живота, царски сјај и многа обележја државне пропаганде подсећају на хабзбуршке владаре и њихову пропаганду.

Тек треба истражити Титов однос према идеји дунавске федерације, обнови Средње Европе, пројекту Алпе-Адрије, широм отварању врата немачкој обавештајној служби у бившој Југославији. Чини се да је имао изванредан таленат познавања људи и њихових склоности, као што су властољубље, каријеризам, похлепа, бојао се Срба, али је њима бриљантно манипулисао.

Кључно питање колико је Тито сам веровао у будућност државе коју је водио, јер уместо природног процеса повезивања блиских народа, њихове политичке, економске, културне интеграције на том простору, ми стално пратимо процесе „федерирања”, дезинтеграције, иницираних са врха, подстичу се све врсте сепаратизма које објективно воде разбијању државе.

До данас, у бившим совјетским републикама постоји култ Тита и његове Југославије, у Москви и данас постоји Трг Јосипа Броза Тита. Његови промашаји у унутрашњој политици били су надокнађивани његовим успешним међународним активностима.

МИЛО ЛОМПАР: ДИКТАТОР И ХЕДОНИСТА

У разумевању историјске судбине титоистичке Југославије ваља разликовати историјску личност од система који преображен у начине мишљења представља истинско наслеђе деценијске диктаторске владавине. Аустроугарски каплар, међуратни агент Коминтерне, вођа једног од два антифашистичка покрета за време Другог светског рата у Југославији, један од послератних вођа Покрета несврстаних, саговорник енглеске краљице Елизабете Друге, Стаљина и Черчила, Кенедија и Хрушчова, Брежњева и Никсона, Тито је оличавао фигуру хедонистичког диктатора.

Премда обремењена ратним злочинима и послератним терором, који су поновљени над дојучерашњим саборцима на Голом отоку, Титова личност је с временом стилизована и добила је ублажене црте. Нека лична својства су остала трајна: оскудан образовни капацитет, неукост у говору, непосредност чији је простаклук идеолошка стилизација претворила у врлину. Тако је – на пример – Радомир Константиновић писао: „Бравари, философи, сељаци, кућне помоћнице, осећају његов глас као свој, и то јесте њихов глас. Када говори он, маршал Јосип Броз Тито, кућна помоћница, са крпом у руци, уздиже се до маршалских висина, кад не налази реч отпрве, или му поглед изгуби реченицу на хартији, или кад овлажи прст да би окренуо лист (па сви стрепимо, признајмо то, хоће ли успети тај лист да окрене), и ту, у таквим паузама, он добија, продире још дубље у оне за које, и из којих говори.” То више није била само личност него начин мишљења – титоизам.

Као историјска формација, представљао је систем унутрашњих и спољашњих дејстава која обликују живот. Формула која га изражава – и обезбеђује му дуго трајање – гласи: антируско кретање у спољној и антисрпско кретање у унутрашњој политици. Сва шароликост збивања, све вербалне пируете, сви слетови и штафете младости, сви пропагандни погони, сви програми РТС, некад и сад, само су варијације ових пресудних токова. Јер, околност да је такав начин мишљења добио западну (америчку) редактуру и совјетску сагласност, учинила га је вечним у постјугословенским временима.

Све се сводило на једноставан поступак: да би се задржао неприродни однос снага између бивших југословенских република, неопходно је преобликовати титоистичку формулу о српској кривици. Тако је спољашњи контекст наметао продужено дејство титоизма. То није било могуће без унутрашњих потврда: ни после четири деценије није сузбијено снажно дејство титоизма у унутрашњој политици.

Ако се изузме коалициона влада Војислава Коштунице, колебљива и компромисна, но ипак спремна да законски рехабилитује равногорски покрет, свака је власт – и у последњој деценији 20. и у прве две деценије 21. века – остајала суштински верна титоистичком наслеђу: у новим околностима, са друкчијим украсима, културни и медијски садржаји главног тока, као носиоци вишеслојне индоктринације, настојали су да титоизам саобразе новим облицима живота. То би значило да је формула титоизма можда и неумитни спољашњи оквир српске историјске судбине.

Но, постављена као оквир колективног саморазумевања и понашања у унутрашњој културној политици, формула титоизма је универзални алиби за издају српских националних права. Будући да пут у слободу почиње првим кораком, он би морао бити сасвим предвидив: да у јавности почне да се обликује – у складу са истином – слика аутентичног носиоца српске историјске судбине у трагичним временима. Та слика не припада само њему него читавим поколењима у 20. веку: интелектуалцима и сељацима, трговцима и официрима, патриотама и омладини, побијенима и прогнанима. Свакако тужна, пуна заблуда и промашаја, та слика представља судбину оног човека који се – и невештином, и настојањем, и грешкама, и покушајима – складно уклапа у српску историју. У средишту саме слике мора, дакле, бити трагична фигура човека без гроба – генерала Михаиловића.

ДУШАН КОВАЧЕВИЋ: ОКУПАТОР ПОСТАО ПРЕДСЕДНИК

Тај дан, 4. мај 1980. године, памтим добро због два изузетно важна догађаја. Тог дана сам се уселио са породицом у стан који сам купио, до тог дана сам живео као подстанар или са породицом на 17 адреса широм Београда, од подстанарских соба до изнајмљених станова. Кад сам донео последње ствари из изнајмљеног стана у Улици Страхињића Бана, биле су то слике, супруга ми је рекла са балкона: “Умро је Тито”, а ја сам јој одговорио: “Ето, у једном дану два лепа догађаја”.

О Јосипу Брозу Титу сам написао телевизијску серију од десет епизода пре више од 20 година, коју нико није желео да снима, јер, говорили су ми уредници, још није време. За Тита не могу рећи о покојнику све најлепше. Био је припадник аустроугарске зликовачке армије која је починила нечувена злодела, нарочито у Мачви одакле сам. Био је вођа Комунистичке партије која је током Другог светског рата и нарочито у периоду освете домаћим издајницима од новембра месеца 1944, па до маја 1945, побила око 50.000 углавном недужних српских цивила. Сва имена су записана у списима и књизи „У име народа”.

ГОЈКО ЂОКО: РАЗБИО ЈУГОСЛАВИЈУ ЗА СВОГ ЖИВОТА

Песник Гојко Ђого, због песама о Титу објављеним у збирци „Вунена времена” крајем априла 1981. године, осуђен је на две године затвора. Шта је о Титу и пре „Вунених времена” мислио, види се из дневника чије делове Новости први пут објављују:

„Недеља, 4. мај 1980. Вечерња пролетња облачина. У 19 часова умро је Тито! Пре неколико тренутака радио је изненада прекинуо пренос утакмице Хајдук – Црвена звезда (Звезда је водила 1:0), телевизија такође. На празном екрану је писало: Југословенска радио телевизија. Узалуд сам тражио неку другу радио-станицу. И онда саопштење, затим музика… Крај, дакле, за који смо знали да ће доћи сви, али као да нисмо веровали. Имам 40 година, све у мом животу било је обележено једним печатом, дубоким, великим, тешким.

Кажу Енглези кад се сусретну а не могу тако лако ни брзо да нађу заједничку тему воде дуг конвенционалан, довољно пристојан разговор о времену, о небеским приликама. Можда је најбоље и ја да у овом часу диваним као невешти Енглез о временским приликама, ноћашњим, сутрашњим, па и прексутрашњим. Вечерња облачина, дакле, лак поветарац развигор, ноћас ће можда бити тмурно, али би јутро требало да буде лепо, лепше и сунчаније него што је било јутрашње. А и није нам се нешто дало овог пролећа. Никако сунце да нас огреје, вазда је некако провиривало кроз облаке. Време је најзад да сване, да свине, да се угрејемо. Земља се подобро расхладила, па ни биље неће да расте као што је расло да има више сунца, више светлости и више топлоте, надати се да ће осванути у ведрини: хора пролети осамдесете.”

---

Извор: Вечерње Новости