Србија између пропадања и спасења

Када је почетком 2001. године у Новом Саду основан Српски народни покрет „Светозар Милетић“, у његове темеље уграђено је гесло: „Отаџбинско изнад страначког“. То није био плод тренутних емоција оснивача, још мање борбе за власт, него суочавања са трагичним збивањима на спољнополитичкој и унутрашњој сцени земље, уз осећање дубоке забринутости за судбину српског народа: На прелому двају миленијума српски народ нашао се на суровој ветрометини светске политике, у једној тешко објашњивој ситуацији без преседана у модерној историји дипломатије. После два века активног учешћа у светској заједници, српска држава нашла се на нултој тачки своје државности. Србији је оспорен државно-правни континуитет и идентитет, и доведени су у питање културни и историјски темељи на којима је почивала.

Забрана самоодбране

Из два велика светска рата у 20. веку Србија излази као победник у савезништву са демократским западом, и у том својству суоснивач свих универзалних међународних организација основаних у том веку. Из последњег, хладног рата, српски народ излази као једини поражени народ у Европи, иако није припадао ни једном блоку. Тај пораз није био резултат војних похода Србије, него перфидне дипломатске манипулације. Још пре но што је криза у Југославији прерасла у њен најокрутнији вид – грађански рат, Европска заједница ултимативно је захтевала повлачење војске у касарне. Другим речима, Југославији је забрањена самоодбрана, што од давнина представља основно право држава, потврђено и у Повељи УН. Сецесионистима и њиховим паравојним и терористичким групама, од Словеније до Косова, пружена је политичка и војна помоћ.

Хирошима па Србија

Логиком победника, на поражену страну сручена је серија казнених мера, од санкција, изолације земље, до бомбардовања 19 западних земаља касетним и уранијумским бомбама. Био је то први рат кога је повео НАТО у својој 50-тогодишњој историји. Биле су то прве бомбе бачене на европско тло из нуклеарног арсенала НАТО-а. Реч је о догађају који ће, несумњиво, ући у историју. У редоследу жртава атомског бомбардовања, иза Хирошиме и Нагасакија, наћи ће се и Србија, истина, уз напомену да су то биле бомбе са разблаженим уранијумом. Међутим, како је то установљено од стране експертског тима САД, количина разблаженог уранијума, у својој неразблаженој форми, премаша ону, бачену на Хирошиму и Нагасаки.

Било би логично да, тако судбоносан ударац по будућност народа, доведе до свеопште мобилизације и збијања редова, посебно умних снага ове земље, до темељне анализе мотива и позадине тако крупног догађаја. Ово утолико пре што се све то догађало у промењеној интелектуалној клими у свету; у две критичне димензије светске политике дошло је до промена: у геостратешкој и филозофској.

Уместо осмишљеног процењивања процеса и изградње адекватне националне стратегије, политичка елита ове земље утонула је у примитивне страначке обрачуне, неспособна да се суочи са изазовима једног новог времена. Из једноумља ушли смо у плуралистички хаос, корупцију и плиткоумну сервилност политичара према спољним менторима. Више од једне деценије вртимо се у кругу узајамних оптужби, а промичу нам проблеми од животног значаја за опстанак. На жалост, није оформљено ни једно ванстраначко интелектуално језгро које би редефинисало националне интересе и вредности из перспектива једног новог времена, како би се лакше пребродила криза.

Сувишно је подсећати да је улога интелектуалаца од фундаменталног значаја за развој националне визије у преломном тренутку. Тога је била свесна наша елита у 19. веку, после пропасти Првог српског устанка нису капитулирали пред тешкоћама; управо обрнуто, развили су иницијативу и вратили српске интелектуалце у земљу. Били су свесни да ће модернизам заобићи српски народ уколико не изграде стабилну државу, не повежу је са светом и не подигну културни ниво народа. За те велике идеале свеопштег уједињења васколиког српског народа и стварања модерне српске државе, борио се и Светозар Милетић. Отуда није случајно да је наш покрет узео име овог великана наше прошлости и поставио покрет на његовим изворним идејама, али истовремено отворен према свету; отворен и према свим слободномислећим, демократски опредељеним људима, којима је добробит ове земље на срцу. Наше гесло „Отаџбинско изнад страначког“ јасно говори да ми нисмо политичка странка, него покрет, али покрет који није политички неутралан.

Узроци српског посртања

Пораз кога смо доживели крајем 20. века тежи је од било ког пораза у прошлости. Тежи је и од пораза на Косову; како је то недавно истакао академик Драган Недељковић, „на Косову смо изгубили државу, али морал и дух српског народа није био поражен. Упркос понижењима, није дошло до распада система вредности и моралног расула“. Овога пута догодило се обрнуто; војно нисмо поражени, али је дошло до тешких унутрашњих раскола и дубоких духовних ломова. Једна афера сустиже другу, ређају се убиства политичара различито оријентисаних, до данас претежно нерасветљена. Смртоносни талас, од недавна, преселио се и у касарне.

Одговорност за разарање Југославије посматра се из једног јединог угла: унутрашњег; узроци рата сведени су на најпростије формуле: на персонални терен и на српски национализам, чак шовинизам. Ту се затвара круг мисаоних опција које Запад поставља у односу на Србију.

Ни после октобарског преврата 2000. године ситуација се није изменила. Политика бесконачних уцена и захтева за уступцима се наставља, што недвосмислено указује на дубинске геополитичке основе збивања на овим просторима. У прилог ове тезе говори и чињеница да су се Србија и српске земље нашле у фокусу светске јавности у последњих 15 година, иако су се у свету истовремено одиграли далеко тежи и крвавији сукоби. Ангажовани су овде сви светски потенцијали: Уједињене нације, Европска унија, Европска организација за сарадњу и безбедност, мреже тзв. „невладиних организација“, тајне и полутајне организације, посебно Билделберг, чији су ставови фатални по судбину српског народа.

Суочени смо данас са дилемом: да ли је могуће васпоставити механизам одбране од деструкције која се шири Србијом и Црном Гором као малигно ткиво? Мислим да може, уколико одбацимо ускогруда објашњења нашег пораза, која су неприхватљива са становишта елементарне научне методологије. Не можемо остати на површинским ефектима промена у свету и последица у односу на Југославију. Потребно је разоткрити корене зла.

Семе наше данашње трагедије посејано је давно пре критичних догађаја, само смо преко тога олако и лакомислено прелазили. Када је на Берлинском конгресу 1878. године, уз велике напоре српске дипломатије, постигнута сагласност о признању независности Србије, Бизмарк је свој пристанак условио тиме да Србија мора остати минијатурна држава. Када је Аустроугарска уручила ултиматум Србији 1914. године, немачки цар Вилијам ИИ изјавио је: „Срби се морају поразити до темеља“. У истом стилу марта 1941. Хитлер је наредио да се Југославија мора разорити војно, али и као државна творевина. Министар спољних послова Немачке Кинкел, поновио је 14. маја 1992. године речи свог претходника Геншера, изречене у првим данима кризе у Југославији: „Србију морамо бацити на колена“. У његовом плану нашло се већ тада и питање Косова. Политика великих сила, као што се може закључити из претходног излагања, не води се од данас до сутра, него кроз дуже временске периоде, од 50 па и 100 година, што се код нас заборавља. Гигантска геополитичка игра Немачке, која је отпочела уједињењем ове земље и разрањем Југославије, уз помоћ ЕЗ, није ништа друго него тестаментарно спровођење политике прошлих времена, али истовремено и тежак изазов победницима у Другом светском рату.

На тројном састанку лидера трију великих победничких сила: Трумана, Стаљина и Черчила, одржаног у Подстаму 2. августа 1945. године, усвојена је једногласно одлука да ће, у циљу стварања једног праведнијег и трајног мира, три савезничке силе предузети споразумно „све потребне мере да би се спречило да Немачка више никада не угрози своје суседе или светски мир“. После пола века Немачка је, уз ослонац на Ватикан, задала смртни ударац Југославији, и одлучујуће допринела прерастању грађанског рата у међународни сукоб. Овога пута није упутила ултиматум Србији него својим западним савезницима. Условила је стављање свог потписа на Мастрихтски уговор, признањем сецесије Словеније и Хрватске, што је изазвало ланчану реакцију и померање ратне позорнице од Севера ка Југу, како је то било предвиђено у Геншеровом плану. Супротно одлукама у Подстаму, кршећи сопствени Устав, Немачка ће се наћи поново у рату против Србије 1999. и као окупациона сила на Косову, али овога пута као савезница наших некадашњих ратних савезника. Берлин и Вашингтон захтевали су, овога пута заједнички, потпуну капитулацију Београда, уз параноичну антисрпску кампању.

Кад Немци бране планету од тзв. српског фашизма

Немачки министар спољних послова обавестио је немачку јавност да је у питању борба против „новог сировог фашизма“. Министар одбране, у интервјуу листу „Шпигл“ од 29. марта 1999. године, допунио је свог колегу описом наводних концентрационих логора на Косову у којима су смештени „недужни“ Албанци. Новинар тиражног листа „Франкфуртер Рундшау“, у броју од 24. априла 1999. године, описао је српске младиће који играју фудбал са одсеченим главама албанске деце. Приче страве и ужаса, које су пуниле дневну штампу и телевизијске екране, биле су у функцији, колико оправдања Немачке због уласка у рат против Србије, толико још више растерећења од прошлости.

Готово истоветан сценарио везан је и за положај Косова. Победничке силе у Другом светском рату: САД, Велика Британија и Француска, заузеле су 1945. године став да се Албанија мора третирати као непријатељска земља, с обзиром да је била у рату са Грчком од 1940., да је учествовала у комадању Југославије 1941. и починила стравичне ратне злочине; коначно, да су њене јединице учествовале у рату на страни осовинских сила. Отуда јој није било дозвољено да учествује на оснивачкој конференцији Уједињених нација у Сан Франциску 1945. године. После 50 година, те исте земље свесрдно су потпомогле побуњеничке групе шитпарске етничке мањине на Косову, предвођене са ОВК, коју је претходно Савет безбедности прогласио за терористичку организацију (Рес. 1160/1998, 1199/1998, 1203/1998), а Федерација америчких научника, којој је поверен задатак проучавања тероризма, сврстала је ОВК међу 113 најопаснијих терористичких организација у свету. Амерички и британски официри потајно су обучавали терористе ОВК и снабдевали их оружјем, а затим је та организација преузела улогу допунских копнених снага НАТО-а током бомбардовања. Амерички Сенат усвојио је 30. јуна 1999. године Акт (Foreign Operation Export Financing and Relatd Programs Appotriations Act 2000), којим је Србија проглашена за терористичку државу, а Шиптарима се сугерише да траже одштету, не од агресора САД, односно НАТО-а, него од Србије.

Немачка обавештајна служба још раније се повезала са ОВК, како би обезбедила свој утицај на овом простору. Албанска мањина, заједно са својом матицом, вешто се уклопила у различите комбинаторике, како је то чинила током читаве своје историје, кад год се Косово нашло под окупацијом српске силе. Тако је било током Отоманске империје, аустроугарске окупације у Првом светском рату, нацистичке током Другог светског рата. Тако је и данас, када се Косово нашло под окупацијом НАТО-а. С тим у вези, корисно је цитирати извештај италијанске војне команде за Косово из 1943. године у коме, поред осталог, стоји: „Без обзира на ког будућег савезника ће се Албанија ослонити, њен захтев биће увек исти: додела дела грчке и дела српске територије, града и дистрикта Скопље, Косова и зона које су сада под немачком окупацијом“.

Постоје одређене историјске константе које су у прошлости опредељивале положај Србије и српског народа, о којима (свесно или несвесно) није вођено рачуна ни у првој, ни у другој, па ни у трећој Југославији. Платили смо то високом ценом. Међутим, не можемо и не смемо затворити очи ни пред чињеницом да је Србија, која има кључни положај на Балкану, упала истовремено у неколико различитих геостратешких планова. Југославија је разорена два пута у прошлом веку, 1941. и 1991. године. Контекст разарања, идејни профил епоха, је различит, али модел разарања био је исти; последице по српски народ су идентичне.

Свет у амбису

У нацистичкој творевини НДХ 1941-1945 извршен је геноцид над више од 700.000 Срба. У независној Хрватској, створеној под кишобраном НАТО-а, протерано је из Хрватске више од 600.000 Срба; број побијених ни до данас није утврђен. У „Великој Албанији“, такође творевини нациста 1941-1945, догодила се идентична ситуација као и у Хрватској: геноцид над српским народом и изгон преосталог српског становништва. Реприза се догодила под кишобраном НАТО-а 1999. године.

Нацистичке бомбе 1941. нису падале над целом територијом тадашње Југославије, него само над Србијом. На жалост, то се поновило 1944. у кореографији англосаксонској, а 1999. године НАТО-а. И док смо лакомислено, чак наивно, прихватали беживотне апстракције „социјалистичке заједнице“, „братства и јединства“, плански и систематски вршена је разградња државе у широком распону, од идеологије, политике, економије и културе. Постали смо свесни фаталног пута којим смо ишли, тек када смо се нашли на дну амбиса. Ушли смо у 21. век разорени, деградирани, и данас се налазимо на тешком путу трагања за новом формом своје егзистенције. Србија одавно нема свој национални и државни програм и ту лежи основни узрок нашег лутања. Није нам недостајао умни потенцијал. Недостајала нам је слога. Плаћени маркетиншки тимови спроводили су, и данас спроводе, програме својих ментора, уз подгрејавање једног стереотипа о опасности од „Велике Србије“ и „Великог српског национализма“.

Шта и како даље?

Уместо одговорности за све оно што смо преживели, примереније је у овом часу поставити питање: шта нам ваља чинити?

Дванаести је час да повратимо самопоуздање, да се суочимо са истином, са тешком противуречности времена у коме живимо. Антиисторијски је размишљати да не постоји излаз из тешкоћа.

Сувишно је подсећати овај уважени скуп да су интелектуални кругови одувек имали дубљу хуманистичку и визионарску мисију. А то практично значи да активност нашег покрета морамо подићи на један виши креативни ниво. Без свесног напора да искажемо модерну форму нашег националног бића, његове вредности, и на тај начин отворимо дијалог са светом, нема шанси да изађено из тешкоћа.

Маневарски простор нам је сужен: владајући кругови поверили су економију мултинационалним компанијама, а финансије Међународном монетарном фонду. Абдицирали смо у сфери безбедности, уз магловиту и недефинисану пројекцију о партнерству са снагама које су окупирале део наше државне територије. И поред ове, ни мало лаке ситуације, мислим да нисмо изгубљени у времену. Преостала нам је сфера духовности, науке и образовања, и на том подручју мора бити формиран наш последњи одбрамбени фронт. Као што нас учи историја народа који су се из пепела издигли, нпр. Јевреја, у тим сферама лежи скривена моћ нашег спасења. Не смемо ни једног тренутка испустити из вида да је ангажовање интелектуалаца мера виталности нације, њеног капацитета за преживаљвање у тренуцима када дође до пораза у осталим сферама.

Морамо енергично одбити идеју о превазиђености државе, која нам се свакодневно набацује, из различитих центара и организација, као што је Кризна група или тзв. „невладине“ организације. Основ међународног поретка данас, као и некада, лежи на државама. Кибернетски простор није изменио основне функције државе, као једине организације која може ефикасно заштитити људска права, обезбедити егзистенцију, па коначно и гарантовати приватну имовину, на којој се данас толико инсистира.

Не постоје структуре у међународној заједници које би могле преузети функције државе. Подсетила бих вас да ЕУ није нека неиздиференцирана територијална маса, него заједница чврсто организованих држава, које љубоморно чувају свој политички и културни идентитет. Отуда борба за васкрс српске државе треба да буде наш врхунски задатак. Србији је потребна духовна обнова, потребан јој је један нови теоријски и практични модел, у коме ће српски народ живети у хармонији сам са собом, што ће рећи модел превазилажења подела. Потребан нам је модел политичког, социјалног и економског развоја, али уз распознавање знакова времена у коме живимо. На том плану биће концентрисана наша активност, у виду јавних трибина и размене мишљења о фундаменталним питањима наше будућности.

Отуда позивамо све оне којима савест не дозвољава да равнодушно посматрају агонију српског народа и његове тешко стечене дражве, да нам се придруже и да заједничким снагама делујемо на остварењу овог часног задатка.

 Проф. др Смиља Аврамов је врхунски стручњак за међународно право, члан Сената Републике Српске, познати антиглобалиста  и један од оснивача покрета „Светозар Милетић“

Извор: Покрет "Светозар Милетић"

Коментари

1 Коментара на Србија између пропадања и спасења