Српска политика и закон ћутања

За врх власти у Србији не важе многа правила. Али, прихватили су једно – закон ћутања. Зато нема класичног одбацивања кадрова, нема правих дисидената, сви су на окупу – пријатељи и непријатељи. Нераздвојним их чини омерта – типична за организације с друге стране закона, која није одлика демократских система.

Чак и када су били изложени медијском прогону, они који су били у уском кругу центра политичке моћи, који је последњих десет година оличен у председнику Србије Александру Вучићу, ћутали су. Прогон или јавна партијска суђења одвијали су се углавном преко пропагандних сервиса власти као опомена и подсећање на закон ћутања. Ретко се дешавало да појединци буду изложени правној и кривичној процедури, а када се и то одвијало обично је било само показно – за неупоредиво мање значајна дела него она која су им стављали на терет у време немилости.

Када схвате поруку бивају враћени у „заједницу“ са новом улогом, углавном да по потреби хвале Вучића. Део нагодбе за одбачене је да не спомињу Вучића, сем ако га не хвале, чак и када се међусобно јавно вербално обрачунавају људи из врха власти, што се дешава ретко.

Мафијашки систем владања

Директор истраживања Београдског центра за безбедносну политику (БЦБП) Предраг Петровић каже за Радар да се у политикологији систем власти који има таква правила као у Србији дефинише као мафијашки систем владања. Полицајац Милан Думановић, потпредседник Новог полицијско-синдикалног савеза, наводи да је успостављен систем послушности Вучићу и да онда нема позивања никога на стварну одговорност. Некадашњи директор ВБА Момир Стојановић, посланик СНС-а који је напустио ту странку 2016, сматра да сви који више нису у врху власти бивају намирени на неки начин којим су задовољни, што је, како напомиње, својствено мафији, као и да нема испитивања имовине. Тај систем притиска и синекура да би се поштовала омерта видљив је у конкретним примерима. Бивши председник и први председник и оснивач СНС-а Томислав Николић, склоњен је, па јавно награђен новом функцијом и државном вилом након што је послат у политичку пензију 2017. Бивши министар унутрашњих послова и одбране Небојша Стефановић био је изложен озбиљним нападима пропагандних сервиса, па повучен са свих функција, али није позиван на било какву одговорност у институцијама. Пре неколико дана, као бивши министар, позван је да присуствује Дану полиције. Дијана Хркаловић, бивша државна секретарка МУП-а прошла је најгоре, јер се против ње води кривичан поступак, али је поново чест гост пропагандних сервиса који су је оптуживали за много горе ствари него што је терети оптужница. На примеру Стефановића и Хркаловићеве види се златно правило да су и у тренуцима највећих јавних међусобних обрачуна исказивали беспоговорну оданост Вучићу.

Предраг Петровић, из БЦБП-а, објашњава да у мафијашкој држави није кључно да постоји доказана веза са организованим криминалним групама, већ да се држава води на начин како се предводи мафија. „То су неформални канали и блискост најмоћнијем човеку, без обзира на формалне функције. Видимо то код нас јер постоји јак неформални механизам не само који држи заробљене институције државе, већ је реч о новом параинституционалном систему који политиколози називају мафијашка држава. Такав концепт су политиколози из Мађарске уочили и научно разрадили као мафијшку државу која подразумева заробљеност институција, али и то надилази, јер се заправо све води неформално.

У таквој мафијашкој држави мерило моћи су људи од поверења најмоћнијем човеку. За такав систем је битно колико је неко близу најмоћнијем човеку у држави, што је код нас Вучић, а не коју функцију обавља. То је код нас и даље случај са Новаком Недићем, који као генерални секретар Владе и нема изражену значајну функцију, али због блискости са Вучићем има моћ. То је раније био случај и са Дијаном Хркаловић, која није имала најважније функције у МУП-у, али је имала велику моћ. Ту чак ни партија нема велику улогу, јер је и она само један од инструмената власти. Битно је и како најмоћнији човек ротира на формалним битним функцијама људе да нико од њих не би стекао превелику моћ, ако би се ту дуже задржао.“

Петровић каже да власт шаље јасну поруку да никада неће да остави своје људе, да неће да их се одрекне без обзира на то што су згрешили, што се такође у теорији дефинише као обележје мафијашке државе. Додаје: „Особе какве су на пример Стефановић и Хркаловићева могле би да нанесу велику штету, ако би се њих потпуно одрекли. То је тај начин параинституционалног решавања проблема, који није карактеристичан за демократске земље.“

Пример Томислава Николића

Очити пример апанаже и омерте је Томислав Николић, оснивач напредњака. Он је већ крајем маја 2012. престао да буде председник странке као новоизабрани председник државе, а такву поруку је претходно у јавности највише заступао његов заменик и наследник на челу странке Александар Вучић. Новом председнику напредњака није сметало да на челу странке буде и пуних шест година као председник Србије, од 2017. па све до 2023. Николић је после смене са чела СНС-а поново био потиснут 2014, када су напредњаци узели апсолутну власт и формирали владу предвођену премијером Вучићем, у којој су били страначки кадрови одани њему. У политичку пензију је послат 2017. Пред председничке изборе је владала кратка неизвесност, јер је Николић слао поруке да би се опет кандидовао за председника, а Вучић се противио томе тврдећи како истраживања показују да је он најбољи кандидат напредњака. А онда је очигледно постигнута нагодба. Николић се није кандидовао већ је остао да живи у вили намењеној председнику државе у Ужичкој улици, где ево борави више од 12 година. И ћути! Такође је већ 30. маја 2017. именован за директора новооснованог Националног савета за координацију са Руском Федерацијом и НР Кином – канцеларије која има запослено особље. Тај статус је формално озакоњен годину дана касније уредбом којом је вила у Ужичкој, уместо за шефа државе, одређена за резиденцију председника Савета за сарадњу са Русијом и Кином.

Износ ове апанаже за политичку пензију и ћутање, коју преко буџета плаћају сви грађани Србије, остао је скривен. Инсајдер је открио 2018. да само најосновније дажбине за вилу износе око 3.400 евра месечно – 400.000 динара, што је сада сигурно много већа сума. Ту на пример не спада одржавање отвореног и затвореног базена у коме се, према писању Блица, стално проверава микробиолошки статус, за шта је 2022. плаћено пола милиона динара.

Иако је Николићева синекура јавна, њен износ је остао институционално скривен. Када су новинари сајта Nova.rs питали 2021. Агенцију за спречавање корупције о његовој имовини, добили су одговор да он није јавни функционер. Навели су у Агенцији да Савет који предводи Николић није орган јавне власти, већ координационо тело, те он, сходно томе, више није у обавези, три године након истека председничког мандата, да доставља податке о имовини. Зато се списак имовине и прихода бившег председника државе више не може наћи на сајту Агенције. Тако се не може упоредити Николићева имовина од пре него што је изабран за председника, па до данас. Као новоизабрани председник имао је већ луксузан стан на Новом Београду, који је добио као потпредседник владе за време бомбардовања, кућу у Бајчетини, али и нелегалне викендице на Сави, које се званично воде на његове синове. Да није довољно да само ћути не износећи компромитујуће податке видело се 2022, у другој кампањи Вучића за председника Србије, када је Николић био прилично активиран.

Од Небојше Стефановића до Дијане Хркаловић

Бивши министар Небојша Стефановић не учествује директно у кампањама, за разлику од Дијане Хркаловић која је чест гост пропагандних сервиса и оних са националном фреквенцијом. Он се појављује на појединим скуповима напредњака и власти, а обилазио је одборе СНС-а. Сад има времена за лични живот, па фотографије дели преко друштвених мрежа. Последње су са његовог венчања у вили у Грчкој. Ни за Небојшу Стефановића није покренуто институционално испитивање имовине. Није то урађено ни након што је Тужилаштво за организовани криминал покренуло крајем 2019. предистрагу за пословање приватних фирми са ваљевским Крушиком, након што су професионални медији извештавали о чињеницама које је открио узбуњивач Александар Обрадовић. Међу повлашћенима приватним трговцима оружјем била је и фирма ГИМ коју је представљао сада покојни Бранко Стефановић, док је МУП на чијем је челу био његов син давао дозволе за такве трансакције. Предистрага тужилаштва до данас није завршена, а бивши министар је у јеку најжешћих пропагандних напада на њега хвалио Вучића.

Дијана Хркаловић је то радила и када је почела истрага против ње почетком 2021. На саслушању, тада у својству грађанина, ван контекста хвалила је Вучића и његову породицу. Затим је променила адвоката изабравши Владимира Ђукановића, функционера СНС-а, па је пропагандно рехабилитована у истим „медијима“ који су водили хајку против ње. Од тада па до данас наставила је јавно да хвали Вучића називајући га чак и „сунце“, и да оптужује све који критикују власт. Заборављени су јавни вербални обрачуни Дијане и Стефановића у којима су се међусобно оптуживали ко је већи мафијаш. На њеној страни био је укључен Ђукановић, као и некадашњи сувласник таблоида Објектив Александар Папић. Али ни то није било предмет озбиљне истраге.

Потпредседник Новог полицијско-синдикалног савеза Милан Думановић тврди да би Небојша Стефановић и Дијана Хркаловић морали да одговарају у озбиљним кривичним поступцима. „Стефановића нико није позвао на одговорност, не за оно што смо га ми из полиције оптуживали, него за оно за шта су га режимски медији прозивали. За њега и Дијану Хркаловић је Војислав Шешељ јавно рекао да су одговорни за убиство адвоката Драгослава Мише Огњановића. За Хркаловићеву смо писали 2016. пријаву за трговину утицајем, али је она тада експресно одбачена. Тада није била по вољи Вучићу, а онда је дошла да одговара за такво дело. Очекујем, ако буде осуђена, да ће јој казна бити изречена на време које је већ провела у притвору. Сада је користе да по медијима брани представнике власти и тако вероватно купује себи могућност да добије благу казну. Стефановића и Хркаловићеву пре свега треба испитати за сарадњу са групом Вељка Беливука. Та група је доживела експанзију управо када су они били на челу МУП-а. Можда су помислили да буду Оскар уместо Оскара. Међутим, њихова моћ зависи од воље Вучића, а они су је имали да би испуњавали његову вољу. Надам се, када се промени систем, да ће се то испитати“, каже Думановић.

Генерал Момир Стојановић, касније посланик СНС-а који је напустио ту станку, каже да је код Вучића пракса да се не одриче својих блиских кадрова и наглашава да је то пракса мафије. „Није се одрекао ниједног свог човека од поверења. Неко бива јавно испљуван, али остаје заштићен. Неке који много знају је склонио са функције, али им је пустио да се баве бизнисом. Тако је са Зораном Бабићем (бившим директором Коридора Србије и некадашњим шефом посланичке групе СНС-а), који је био актер несреће у Дољевцима, када је страдала Станика Глигоријевић. Сада може да се чује да се Бабић бави производњом вина и да има доста објеката у Врњачкој Бањи. Тако је и са Небојшем Стефановићем који се спомиње као наводни власник Хотела Фонтана у Врњачкој Бањи. Ту је и некадашњи директор поште и министар Зоран Ђорђевић. Тома Николић је уцењен и Вучић га је држао у џепу, што су знали сви из СНС-а. Спомиње се некаква ранија повезаност Николића са убијеном певачицом Јеленом Марјановић“, прича Стојановић.

---

Извор: Радар