Шта следи после пада Дамаска?

Читам вести из Сирије о уласку снага „опозиције“ односно Џабхат ел Нусре (сада групе Хајат Тахрир ал-Шам“) у Дамаск. До промене имена ове терористичке организације је дошло јер су је и САД, с обзиром да се ради о огранку Ал Каиде, прогласиле терористичком организацијом.

Занимљиво је да је лидер ове групе Абу Мохамед ал Џулани својевремено био заменик Ел Багдадија, лидера тзв. Исламске државе. Е сад, како је дошло до његовог трансфера из Исламске државе у Ал Каиду, нико не саопштава, али се стиче утисак да неко из сенке вуче конце и усмерава људе и догађаје.

То је логичан закључак будући да те две најпознатије терористичке организације и нису у некој љубави. Ето, управо он, Абу Мохамед ал Џулани, кога део медија представља као вођу главне опозиционе групе Хајат Тахрир ал-Шам (ХТС), изјавио је да је свим опозиционим снагама у Дамаску забрањено да преузимају јавне институције, које ће “остати под надзором бившег премијера“ до званичне предаје власти.

За руске медије ова организација и „побуњеници“ и даље се називају терористичким. Како ће се ствари након пада Дамаска даље одвијати?

Позадина акције

Одговор се можда налази у тексту који сам под насловом Шта ако падне Дамаск објавио 11. 06. 2015. године на Фонду стратешке културе. Тада сам, дакле пре скоро десет година, написао следеће:

Постоје назнаке да је вођству Исламске државе (ИДИЛ-а) обећано да ће, ако заузму Дамаск, односно поразе снаге Башара ел Асада, уследити мировна конференција на којој ће се заговарати међународно признање Исламске државе. У том случају, операције које ИДИЛ спроводи наставиће се на Балкану и Кавказу, али под плаштом Ал Каиде, која ће поново бити на гласу као водећа терористичка организација.

У прилог наведеном говори да се термин „Ал Каида“ у медијима све чешће користи, те се спомињу кампови Ал Каиде, а не више ИДИЛ-а. Операције које води ИДИЛ, а убудуће Ал Каида, само су увод у ратове будућности – геолошке ратове, односно ратове за ресурсе као што су руде, енергенти, и вода.

Зашто је ИДИЛ напао Мосул већ због највеће бране на ријеци Тигар, без које Ирак остаје без воде и струје? Ко контролише доток воде, тај може и политички контролисати Ирак.

Паралелу између ИДИЛ-а и Украјине је лако повући. Слично као ратницима ИДИЛ-а, и Кијеву су други поставили позорницу, подељене су улоге, зна се ко су глумци, ко статисти, а ко је редитељ. У Украјини се већ води сложен рат, како на терену тако и у виртуелном простору. Уједно, припрема се терен за конвенционални сукоб с Русијом, не само у Украјини већ и на Балтику.

У Украјину су послати контигенти од по 300 војника, што су учиниле САД, Велика Британија и Канада, а очекује се да по 300 војника пошаљу Немачка, Француска и Пољска. Улога ових трупа је обезбеђење техничке подршке, у виду достављања сателитских снимака положаја технике и људства у Новорусији, које ће гађати инструктори из пристиглих контигената.

На подручју Новорусије већ се примењују црне операције, као и психолошке операције. Дугорочно се ради на економском слабљењу Русије, како би се изазвали немири, а цени се да је за то потребно две до три године, до када би, према истим плановима, требало да Русија буде у политичким и економским проблемима.

Пад Дамаска

Да ли сам у погледу предвиђања будућности Украјине негде промашио, иако сам текст писао у јуну 2015. године? Најавио сам шта слиједи неколико година касније. Зашто то спомињем? Зато што се за разлику од украјинског сценарија онај писан за Дамаск није реализовао захваљујући интервенцији руских војних снага.

Путин је био свестан да је након Дамаска за ту фамозну и лажну Исламску државу наредни циљ Кавказ, дакле теротирија Русије на којој већински живе муслимански народи (где и сада има проблема и терористичких напада). Интервенцијом руских војних снага спашен је не само Дамаск (убрзо су снаге Башара ел Асада ставиле већи део Сирије под своју контролу) већ су спречене операције ИДИЛ-а на Кавказу, а узгред речено, и на Балкану.

Али, ето, непуних десет година касније Дамаск је пао. Русија Башара ел Асада, због заузетости својом операцијом у Украјини није могла бранити. Друго, Иран је заузет и ослабљен због сукоба са Израелом. Ирански прокси партнер Хезболах је десеткован током сукоба са, такође, Израелом.

Треће, Ердоган је чак и јавно дао до знања да он, односно турске оружане формације, стоје иза припреме и реализације напада на сиријске градове. Значи, снагама сиријске владе није имао ко помоћи. Остаје непознато зашто се саме нису могле супротставити надирућој опасности.

Шта можемо очекивати, односно, шта следи? Дијелом ће се реализовати оно што сам пре десет година најавио у погледу пада Дамаска. Одржаће се мировна конференција, односно преговори уз асистенцију дела међународне заједнице, те ће нова сиријска власт добити међународно признање.

Што се тиче продора побуњеника на Кавказ, то Руси ем очекују, ем су се одавно припремили да моментално реагују. Након трогодишњег сукоба у Украјини, Русија има вероватно најбоље увежбану војску у Европи. А и „побуњеници“, или ти „сиријска опозиција“, знају шта је хиперсонична ракета.

А шта ће бити са Балканом? Хоће ли бити сукоба и ко ће их подстаћи? Добра ствар коју треба имати у виду у овом контексту је што је новоизабрани амерички председник Доналд Трамп. Лоша ствар је што је стотину босанских младића у саставу Ел Нусре а под командом Нусрета Имамовића. Били су годинама у Идлибу а сада су, замислите где?

---

Извор: Нови Стандард