Време је да народ схвати …

„Све би се у животу могло издржати за
кратко, и да будеш добар, и храбар, и
пажљив, али живот не траје кратко, а
ништа не може постати тешко као
обавеза коју сам себи наметнеш у
једном часу слабости или одушевљења.
Стид те да одустанеш, мука да
истрајеш, а немаш кога да псујеш, јер
си сам себе натоварио”.

Меша Селимовић, Тврђава

Сетите се само колико је до пре само две-три године било лакше поставити се у целокупној српској политичкој мочвари. Потребно је било само отићи на портале тзв. „Друге Србије” и прочитати шта непријатељи мисле о нама. Тако бисмо се сви ишчуђавали различитим стварима које смо проналазили на Пешчанику, Е-новинама, а богами и на телевизији Б92. Данас је то једна кредибилна телевизија, а ови портали ништа друго до копије портала мејнстрим медија.

Игра је готова, сада размишљамо као непријатељ, зато нас ови садржаји више и не узбуђују. Додуше, има и оних који размишљају попут непријатеља пошто су уморни од борбе. Њих треба разумети, није лако задржати енергију, снагу и веру, а бити на социјалном дну. И тако смо се коначно препустили.

Пошто је другосрбијанска елита успела да заузме све кључне позиције у медијима, школству, државној управи, власти и опозицији, ред је да закључимо да борбу више није могуће водити унутар система. Свака унутарсистемска борба сада само је заваравање. Ту се ради или о узалудној борби или о пукој борби за власт, утицај и новац. Бављење политиком унутар система данас је бављење рејтингом. А више рејтинга значи више новца у џепу и сигурну будућност.

Тако смо дошли до тога да нам годинама уназад о томе колико смо радни и орни говоре нерадници. Убеђују нас они који су на државним јаслама да од државних јасала нема ништа, а они без дана радног стажа нас подучавају вредностима капитализма. Све је то једна велика представа за доконе, омађијане и наивне, а живот за оне који у представи учествују. Због интереса Србије расподелише функције на свим нивоима. Због интереса Србије нова коалиција у Београду укида сваку новчану помоћ вишечланим породицама и укида попуст на упис у вртиће, а затим се бори против беле куге на страницама медија.

КОЛОНИЈАЛНА ЛАКРДИЈА

Међутим, нема то никакве везе са тим ко је на власти. Не зна се ко је гори, власт или опозиција. Овде се ради о томе да је целокупна српска политика обична превара, да живимо у диригованом систему у којем је све системско унапред детерминисано. Унутар система се само можемо борити за ваздух на пољима попут образовања и културе и то у врло ограниченом обиму за шта нико још увек нема ни снаге ни храбрости. Све остало остаје исто, те се тако гласање на изборима своди на дилему хоће ли Пера Перић из странке „а“ добити запослење или Мики Микић из странке „б“. Тешка дилема, плачем над судбином обојице. Странке су постале агенције за запошљавање, и то не толико успешне, превише незапослених, премало послова, а превише фунционера са по десет плаћених функција.

Та „наша елита“ се већ дуго, дуго, боји сопствене сенке, а камоли секретара амбасаде западних држава. Ми упорно сањамо казнене експедиције са запада које су дошле да униште и ово што нам је остало, као митске силе које су уништиле Содому и Гомору. Наша елита прориче крај и надолазећу катастрофу већ годинама док народ гледа ову несрећу у Украјини и схвата да ће исход те борбе одредити судбину света, света који све више личи на брод лудака, који су психопате и социопате, али не и луди.

Већини Срба је данас јасно на шта личи западни свет, шта је заправо међународни поредак и какве су то „хуманистичке” вредности. Ова лакрдија од лицемерног света са још лицемернијим елитама која се игра туђим културама, државама и животима је почела толико да заудара да су то и појединци почели да осећају. То, додуше, и није тако лоше, систем је почео сам себе да препознаје као проблем.

На сву ту лакрдију смо, као и свака колонија која не одлучује сама, након домаће октобарске револуције похрлили у ЕУ. Шта кошта нек кошта. Испоручили смо дотадашњег председника државе, цео војни и полицијски врх, похватали Младића и Караџића, фактички признали Косово, Рашкој области смо укинули то име, пустили смо чак и да нам стране бубамаре поједу домаће, а и финансирали странце да дођу, купе нашим новцем наше фабрике и израбљују домаћу радну снагу.

Пролазе године, ЕУ је остала недосањани сан, а Срби и даље мантрају о томе да ли је могућа и Косово и ЕУ, и Русија и ЕУ, и Србија и ЕУ. Нити нам ко нуди улазак у ЕУ нити смемо да одбијемо. Ако нам понуде, завршићемо као земље у окружењу – бићемо још јаднији него када смо ушли. Ако нам не понуде, мораћемо да наставимо да покушавамо. И тако је ЕУ, која је и сама обична испостава САД, наш једини и беспоговорни геостратешки циљ у којем смо замишљени као депонија и црна рупа Европе у коју улазе и преко ноћи и држављанства добијају нежељени имигранти свих западних држава који ни не знају где је Србија на карти, а из које сви који нешто вреде излазе и одлазе заувек, тражећи срећу негде на Западу постајући све само не Срби. Овде ће остати страни имигранти, азиланти, домаћи издајници и стара гарда која још увек сања 19. век и далеко једноставнији живот у којем се све једноставније могло испланирати.

НЕКАД И САД

Ипак, врхунац безобразлука и лицемерја је последњи захтев ЕУ у којем се од нас тражи да случајно не покушамо да економски напредујемо повећавши свој извоз у Русију. И, наравно, српска елита и на то пристаје, хајде кажу, нећемо субвенционисати извоз. Па јесте, ипак је врхунски интерес Србије да буде чланица ЕУ, и то сиромашна, а не богата чланица ЕУ. Коме то треба? Сигурно не самој ЕУ. Постоји она стара дилема – да ли је боље прекинути 10-годишњу везу и тиме изгубити 10 година живота или не прекинути и изгубити бар још десет? Одговор је такав да је сасвим јасно да је целокупна српска стратегија заснована на логици – страх нас је, морамо, немамо куд. Додуше, добра је вест да нисмо увели санкције Русији, што значи да још има нас у нама.

Сви ми схватамо да је тешко признати себи да је период демократске слободе након рушења Милошевића лажан. Међутим, он јесте лажан. Ово је обична симулација слободе. Ми више немамо државу нити капацитет, немамо ни на кратак ни на средњи рок никакву будућност, а светске прилике нам не иду наруку. Међународни поредак више не постоји, не постоји људска права, УН и међународни судови. Постоји само систем пропаганде, осмишљен беспрекорно како би штитио интересе једне хегемоније. А тај систем и на српском микроплану је осмишљен одлично, а сви се фелери отклањају успешно и остављају да труну без посла на улици, а на крају са пасошем бежећи преко границе.

Да би се ишта променило, хајде прво да признамо очигледно. Окупирани смо, и све што чујемо, видимо и доживљавамо је једна велика пропаганда. Против пропаганде се може једино организовано, а, као што видимо, пропаганда је прогутала систем и постала систем.

У давна времена наши су преци стварали ову државу како би имали инструменте да поново заштите своје интересе, одреде своју судбину и обезбеде потомцима оквир за равноправну борбу са другим народима, борбу на културном, економском и политичком плану. Државу је обновио народ како никада више не би живео у неслободи. Србија је замишљена као држава која би омогућила Србима да буду активни играчи, а не пасивни посматрачи времена, да буду креатори своје судбине и своје будућности, а не отирач свакоме који овом земљом намери да прође. Прошло је од тад доста и безмало свака друга генерација дала је свој допринос заштити Србије. Уз све наше националне мане, успели смо да очувамо слободу.

Та и таква Србија је добро знала шта су њени интереси, та је елита добро знала шта су српски циљеви. Беше то тада. Сада је тако како је и о томе не треба пуно зборити. Елем, државу, као што знамо, ствара народ. Држава ствара елиту, нацију и поредак који штити националне особености не угрожавајући туђе. Време је да народ схвати да држава коју је стварао више не постоји.

Извор: Нови Стандард