Може ли се у Русији поновити 1917?

Читав век је требало да прође па да се свет упозна са улогом британских обавештајних структура и агената утицаја у организацији Фебруарске револуције у Царској Русији. Њен резлутат било је збацивање цара-мученика Николаја Другог Романова, укидање монархије и потпуно расуло које је пратио крвави грађански рат.

Политичка елита, племство и најбогатији слојеви руског друштва почетком прошлог века били су концентровани британским агентима утицаја. Њихова деца прво би проговорила на енглеском, а руски језик учили би тек када се приближе школи.

Такав је био и светски познати писац Владимир Набоков. Иако је рођен 1899. у Санкт Петербургу, у школу је кренуо тек са 9 година, јер са 7 година још није знао руски језик, већ француски и енглески пошто су га васпитавале гувернанте које је његов богати отац довукао из Британије и Фрацуске. Управо пишчев отац, Владимир старији, унук славног министра правде у епохи царева Александра Другог и Александра Трећег, био је истакнута фигура Фебруарске револуције и десна рука свемоћног Павела Миљукова, почасног доктора Унивезитета Кембриџ, потредседника и министра у привремним владама које су од фебруара до окотобра 1917. три пута падале.

Миљуков ће касније у емиграцији сведочити: „Одлука да се ухапси царска породица донета је под јаким спољним притиском.“, прецизирајући да је британски амбасадор Џорџ Бухенен имао снажан утицај на Александра Керенског, министра правде и одбране у првој и премијера у наредне две привремене владе. Након што је његов амбасадор наложио да буду ухапшени, краљ Џорџ Пети одбија да Романовима одобри политички азил, без обзира на блиске рођачке везе са руским монархом,

Читавих месец дана пре него што су Немци возом из Швајцарске, преко Шведске и Финске (тада формално дела Руског Царства са високим степеном аутономије) вратили Лењина у Русију, руско царство је престало да постоји, а царска породица обрела у заточеништву. Ипак, погрешно је до те мере поједноставити ствари и поставити хипотезу да су британски агенти утицаја у племству, богатим слојевима и политичкој елити били способни да сами изведу Фебруарску револуцију, већ је њиховим намерама погодовао низ околности. Прво у престоном Петрограду (Санкт Петербург је званично на предлог православне цркве променио име 1914. по избијању рата) заиста је постојало народно незадовољство, војници у градском гарнизону били су спремни на све само да их не пошаљу на фронт. Њихов нулти борбени морал логично је довео да одмах устукну пред руљом која је кидисала на царске институције, које су они умали задатак да бране.

Не мање значајну улогу у револуцији одиграла је и наивност патриотских и монархистичких кругова, укључујући и водеће генерале – команданте фронтова. Они су наивно веровали да ће персонална промена на царском престолу смањити тензије у друштву и умирити народно незадовољство. Суочен са притиском генерала, цар Николај Други 2. марта (15. фебруара по Јулијанском календару), у главном штабу у Могиљеву (данашња Бјелорусија) доноси одлуку о абдикацији у корист млађег брата, великог књаза Михаила, који следећег дана не прихвата круну што де факто доводи до нестанка монархије.

Пошто почетком 1917. пораз Немачке, Аустроугарске и Турске постаје неминован, Велика Британија покушава да дуплира свој ратни плен. Поред руским, француским и српским животима извојеване победе против непријатеља Британци покушавају да униште највећу и најмоћнију државу Антанте, свог формалног савезника – Царску Русију, чак и по цену продужетка трајања Великог рата за годину дана. Без Фебруарске револуције у Русији Први светски рат био би готов на јесен 1917. Руска царска армија умариширала би у Константинопољ и Берлин са намером да тамо остане трајно. Британија то покушава да спречи, активира своју деценијама грађену агентурну мрежу у руској предреволуционарној елити. За разлику од непријатеља који је требао да буде поражен и деградиран савезничка Русија је требала да престане да постоји. Ипак ове дуго припремане планове о нестанку Русије касније је осујетио један човек.

До дана данашњег антируске силе се плаше Стаљина и не могу му опростити што је супротно њиховим плановима изградио империју и најмоћнију државу свог времена. Објективну слику о Стаљиновом лику и делу можете наћи у двотомној књизи ‘Генералисимус’, делу Владимира Карпова, Хероја Совјетског Савеза. Сам Карпов је био осуђен у периоду репресије, упућен у логор, потом у кажњенички батаљон, али му све то није сметало да у књизи представи конкретне документе о делатности Стаљина. Након објављивања књиге 2002. године, антируске снаге су Владимира Карпова, уваженог аутора до тад многих цењених књига, искључиле су из Савеза писаца Русије. Те снаге је истина итекако заболела. Стаљин је надмудрио непријатеље који су желели да униште Русију као државу, направивши од ње супротно, баш оно што непријатељи нису желели – велику империју, која ће победити у Другом светском рату.» – испричао ми је пре 5-6 година генерал Александар Солујанов, легендарни Херој СССР-а, опеван у познатој песми Батјана Комбат.

Ситуација у данашњој Русији има одређене сличности са периодом од пре 109. година када је избио Први светски рат. Прво Русија као и 1914. године када је у рат ушла да би бранила Србију, није била непосредно угрожена. Друго, ратне операције не теку по плану од самог почетка. Руска армија се суочава са болним губицима и на моменте стање на фронту подсећа на период 1914-16. Такође, олигахрија и део либералне политичке елите која и даље држи позиције у систему сања да се рат што пре заврши, а они наставе да као и раније пљачкају ресурсе Русије, а зарађене милијарде крчме по Лондону, Азурној обали, Флориди и тд… Разумног одговора зашто се мало што предузима да се њихов утицај искоријени за сада нема.

Са друге стране, ситуација у Русији данас има и значајне разлике у односу на период 1914.-17. Предсједник Владимир Путин за разлику од цара-мученика Николаја Другог заокупљеног «царством небеским», много више рачуна води о «царству земаљском» и егзистенцијалним потребама грађана Руске Федерације. Близу 16 месеци рата и жестоких санкција, које су подразумевале одлазак готово свих западних компанија из Русије, нису довеле до значајнијег повећања незапослености, инфлације, или девалвације националне валуте која и даље држи повољнији курс према евру и долару него пре 24. фебруара 2022. Информације о повећању социјалне напетости и незадовољству народних маса постоје само у извештајима западних медија, односно у пубиликациајама ЦИПСО – центара информативно-психолошких операција, термин који је у Русији постао популаран у последње време.

Са друге стране политички противници режима у Кремљу далеко су од популарности и харизме оних који су пре 100 година подизали револуцију. Либерална опозиција гласна је једино у емиграцији. Њен лидер Алексеј Наваљни представља безличну политичку фигуру, која не улива на први поглед никакво поверење. Налази се у затвору због кршења условне казне за корупцију и тамо ће по свој прилици остати до краја овог лета. Изласком на слободу Наваљни ће тешко било шта променити. Холивудски Оскар за документарни филм о њему и наводно тровање пре 3 године и лечење у берлинској клиници Шарите тешко да ће од њега створити новог Керенског, или Лењина.

У подривању Руске Федерације Запад чини можда и највећу грешку промовишући неонацисте и лудаке из милитантне групације «Легиона слобода Русије», која се од почетка рата бори на страни Оружаних снага Украјине. Током овог пролећа, заједно са специјалцима из украјинске војне обавештајне службе ГУР и пољским плаћеницима, «легионари» са НАТО оружјем изводили диверзије и нападе на погранична насељена места у Белгородској и Бријанској области. Њихов лидер Денис Никитин – Капустин, делује још бизарније него генерал Андреј Власов и сарадници, који су током Другог светског рата служили нацистима. Претпоставке да ће неонацисти и лудаци изазвати панику и широм Русије покренути антирежимске протесте показале су се једнако промашене као и процене руских служби у фебруару 2022. да ће их на истоку Украјине дочекати са цвећем.

За интересе Запада једнако је штетна и реторика да Русија мора бити побеђена и кажњена, која иде дотле да се «треба припремити за распад Руске Федерације» како тврди бивши командант НАТО снага у Европи амерички генерал Бен Хоџис. Стање на фронту за Русију није ружичасто, од победе у рату су далеко, можда и даље него пре годину дана. Међутим, понављање сценарија из 1917. представља у данашњим околностима научну фантастику.

Извор: ИН4С