Зашто Русија Арктик сматра својим?

Русија се са Арктиком бави више од хиљаду година. Од давнина су људи одлазили на север у лов на поларне животиње због њиховог драгоценог крзна. Острва Арктичког океана често су посећивали Поморци, етничка група руског народа, на обалама Белог мора. Године 1499. основан је први руски град у поларној регији Пустозјорск, који је данас нажалост напуштен.

Прва руска истраживачка експедиција на Арктик уопште није била планирана за истраживање ових простора, већ је Козачки атаман Семјон Дежњев послат тамо са задатком да сакупља моржеве и рибље кости. Али је он, пловећи око Чукотке, направио важно откриће: први је открио пролаз између Евроазије и Северне Америке.

За време владавине Петра Великог почетком 18. века, Русија је створила моћну морнарицу, што јој је дало знатно веће могућности за поларно истраживање. Захваљујући експедицијама Витуса Беринга, браће Лаптев и Семјона Чељускина у периоду од 1734. до 1743. године, направљена је детаљна географска карта руских арктичких обала, река и острва. Те експедиције су ушле у историју под заједничким именом Велика северна експедиција.

У 19. веку, руске истраживаче на Арктику потиснули су странци. Зато, на пример, велики архипелаг у Арктичком океану, који данас припада Русији, не носи руско име. Земља Фрање Јосипа, коју су аустријски истраживачи открили 1873. године, добила је име по владару Аустро-Угарске.

У каснијем периоду свог постојања, Руско царство се озбиљно бавило не само истраживањем, већ и експлоатацијом арктичког региона. Да би се осигурала непрекидна стална пловидба, 1899. године поринут је први поларни ледоломац на свету – „Јермак“, а 1916. основан је један од највећих центара руског севера, град Мурманск. Власти су на све могуће начине подржавале досељенике у поларне регионе.

Оно што Царство није успело заокружио је Совјетски Савез. Ото Шмит, 1932., прешао је Северни морски пут дуж арктичке обале Русије од Европе до Азије, први пут у непрекидном путовању ледоломцем. Обични бродови пратили су ледоломце, који су за неколико недеља прошли пут од Мурманска до Владивостока без заустављања.

Године 1937. СССР је отворио прву научноистраживачку станицу на плутајућем глечеру у Арктичком океану. Кроз совјетску историју отворена је 31 таква станица, а још десет је отворено у савременој Русији.

Од 18. до 20. јуна 1937. године, експериментални авион АНТ-25 под командом Валерија Чкалова извршио је први континуирани лет из СССР-а у САД преко Северног пола.

У послератном периоду СССР је успоставио снажну флоту ледоломаца на Арктику, укључујући нуклеарне ледоломце. Управо је совјетски ледоломац „Арктик“ био први брод на свету који је стигао на Северни пол.

Поред цивила, на Арктик плови и велики број војних бродова. Арктички океан је арена у којој су совјетске и америчке подморнице „ловиле“ једна другу. Подморница наоружана нуклеарним оружјем, коју је практички немогуће открити под ледом, постаје изузетно опасно оружје.

Након распада СССР-а, економска криза је утицала и на руске арктичке интересе. У периоду од 1991. до 2003. године земља је изгубила све плутајуће станице у овом региону. То су искористиле западне, па чак и не-арктичке земље, попут Кине, Јапана и Индије, које се залажу за „интернационализацију“ арктичких ресурса, тј. једнак приступ свим ресурсима за све земље.

Али, Русија данас не планира да направи озбиљније уступке у својој арктичкој политици. Посебно у циљу обезбеђења својих интереса у региону, основала је Заједничку стратешку команду „Северна флота“, познатију као Арктичке снаге.

Извор: Russia Beyond