Лов на руске трагове у српској политици

Током августа у београдској „Политици” се појавио низ чланака који се на директан или индиректан начин баве темом руског утицаја на српској политичкој сцени. Медијски лов на привиђења руских прстију у српским партијама започео је текстом под интригантним насловом „Колико Путин има странака у Србији”, извесног Д. Спаловића.1)

Реч је о чланку који представља прави пример пропагандног спиновања, зато што се из премиса на којима се гради „новинарска” прича, извлачи закључак који је противан, како основним теоријским постулатима уставноправне науке, којој суштински припада предмет „новинарске” анализе, тако и правилима логичког закључивања. Усвајањем таквог спинованог закључка читалац, који у политичком смислу превасходно има својство бирача, гради своју политичку и правну свест с оне стране научног и логичког суда. То је разлог да се бавимо текстом који својим парадигматичним карактером превазилази ограничења пуке пропагандне пашквиле, претварајући се у типолошки образац политичког информисања у данашњој Србији.

Темељна премиса од које полази подписник речене анализе извучена је из резултата истраживања јавног мњења која показују да се за савез Србије са Русијом залаже 61% грађана Србије, а да је међу Србима Владимир Путин убедљиво најпопуларнији инострани политичар. Друга премиса овог чланка је теза о „минорном” утицају многобројних и то без изузетка ванпарламентарних странака у Србији, које подписник анализе због њихове програмске спољнополитичке орјентације квалификује као „проруске”.

И док су премисе на којима је изграђена анализа видљиво истакнуте, закључак је дат у једној, на први поглед, аморфној форми, али са итекако стварним и вишециљним ефектима. Као прво, у свести читаоца се, кроз истицање парадокса о популарности Русије и непопуларности и политичкој немоћи „проруских” странака, учвршћује деценијама брижљиво формирани и ширени стереотип о инфериорности руске државе у политичко-пропагандној сфери и њеној немоћи да пресудно и самостално утиче на балканске прилике. Ова порука се подједнако шаље бирачима и активној, а посебно будућој политичкој класи. Други закључак извучен из наведених премиса контрадикторног садржаја, а „чињенично” утемељен на ставовима западних амбасадора и првака невладиног сектора, говори о томе да руски трагови ипак не воде искључиво до малих ванпарламентарних странка, већ се „утицај Москве на партије, институције или медије ‚шири као нека велика епидемија’”. Ни мање, ни више, „Путин је лидер готово свих партија у Србији”. Ова друга порука, сходно њеном информативном извору – западним амбасадама, упућена је пре свега Србијиној владајућој гарнитури, као један од видова сталне присмотре и притиска управе логора над капоима, који окупатору непрестано треба да доказују своју лојалност. Уз то, „новинарским” текстовима којима се сумњиче за тајне братске везе са Русијом,  Србијини властодржци се опомињу да су само контролисани и смењиви капои, против којих у сваком тренутку западна псеудоелита може да покрене проверене унутрашње квислиншке структуре из редова „независних” новинара, аналитичара, научника, уметника….

Мада су садржински потпуно контрадикторни, наведени закључци су из угла политички необразованог бирача, са партикуларизованом и дементном историјском свешћу, вредносно истоветни. Русија је подједнако крива што је, с једне стране, организационо, технички, финансијски, кадровски и вољно немоћна да заштити слабијег брата, али и због тога, што је, с друге стране, као историјски симбол орјенталног деспотизма, империјалне себичности и политичке неслободе, кључна потпора партитократског „врзиног кола” које више од две деценије дави Србију. Планском обавештајно-пропагандном употребом међу Србима ова два англосаксонска русофобска стереотипа, који су изграђени комбинацијом погрешног тумачења, генерализације и кривотворења историјских факата, не наноси се непосредна штета руским геополитичким интересима, већ се најнепосредније егзистенцијално угрожава сам српски народ. Јер се оваквим контрадикторним стереотипима само продубљује шизофрено стање у политичкој свести српског бирача, који, будући заточен у споља контролисаном информационом кавезу, из жабље перспективе посматра српску политику и њен светско-историјски оквир.

Да је потписник текста „Колико Путин има странака у Србији” следио правила Аристотелове логике и уставноправне науке морао је читаоцу из наведених премиса да пружи уместо спинованог, следећи логички и правно-политички одржив закључак. Прво, један од основиних постулата парламентаризма, још од енглеског Била о правима од 1689. године, гласи да је слобода избора неопходни услов за утврђивање и очување веродостојне политичке воље народа, јер је народ, а не парламент, носилац оригиналне (изворне) власти. Имајући у виду овај уставноправни постулат, а полазећи од теза истакнутих у чланку „Колико Путин има странака у Србији” може да се постави само следећи логички и правно-политички одржив суд:

1. премиса: слобода избора је основни услов за очување веродостојне политичке воље народа, као носиоца оригинерне власти
2. премиса: упркос изразито већинском проруском расположењу бирача, странке које се залажу за тешње везе са Москвом су ванпарламентарне, са „минорним” политичким утицајем
3. закључак: пошто ни један састав постпетооктобарских парламената није одражавао веродостојну политичку вољу бирача, у постпетооктобарској Србији нема слободе избора, нити легитимне, демократски изабране власти.

Овим силогизмом нико не спори видљиву крхост идејног, кадровског, организационог и сваког другог потенцијала странака које се залажу за ослобађање и промену Србијиног спољнополитичког вектора. Управо супротно, политичка немоћ тзв. патриотског блока, обрнуто пропорционална вољи бирача, најбољи је доказ одсуства политичке слободе, па и слободе избора у постпетоктобарској Србији. Прецизније, немоћ тзв. патриотске опозиције, као и привидна моћ позиције, независно од субјективних слабости, директан су производ иностране контроле политичког живота у Србији. Потпуна дисхармонија између политичке воље народа као носиоца изворне власти и политичке воље парламента као носиоца делегиране власти, као константа политичког живота у постпетооктобарској Србији, крунски доказ је да у Србији, у одсуству истинске политичке слободе, постоји фиктивни парламентаризам. Немогућност да се у Србији формира снажна политичка елита, изван круга чије су кординате задате уочи сецесионистичког разбијања Југославије, која би била аутентични израз већинских етичких, политичких и културних ставова, доказ је виртуелности демократског политичког поретка у Србији. Чињеница да већинска политичка воља у Србији, примера ради у сфери спољнополитичке орјентације земље, нема пропорционално снажног политичког представника, није показатељ слабости Русије, већ показатељ нелегитимности постпетооктобарских власти. Осим ако аршини примењени у тексту „Колико Путин има странака у Србији” нису подсвесно израз једног јаничраског (читај: петооктобарског) погледа на свет, који у сопственом народу не види „утоку и извор” целокупне власти.

Стога, кључно питање српске политике данас није промена спољнополитичког курса земље, већ питање легитимности власти и стања политичке слободе у Србији. Јер су процеси убрзаног свеопштег позападњачивања и натоизације земље, само последица стања отете унутрашње политичке слободе. И док су Пашићеви радикали смену аустрофилског напредњачког режима и промену спољнополитичког курса српске државе започели еволутивним (нереволуционарним) освајањем унутрашње политичке слободе, кроз теренски рад и политичко описмењавање народа и његово укључивање у политичку радњу, данашњи патриотски опоненти Србијиних еурофилских режима, започињу политичку акцију с тањег краја – од промене спољнополитичке орјентације земље. Директна последица таквог распореда политичких потеза јесу натписи у штампи о наводним руским рубљама у српским партијама. Народ би рекао – дошли мечки на рупу, док се читаоци забављају и збуњују причом о непостојећим рубљама 2), стварним доларима и еврима се из руку развлашћених и слуђених бирача отимају и власт и земља. Или „држ’те вука, док лисица месо једе”.

__________________________________________

Упутнице:

• http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Koliko-Putin-ima-stranaka-u-Srbiji.sr.html
• http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Ko-cepa-Dveri-rublje-ili-liderska-sujeta.sr.html; http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Koliko-Putin-ima-stranaka-u-Srbiji.sr.html

Извор: Фонд Стратешке Културе

Коментари

3 Коментара на Лов на руске трагове у српској политици