2014 via 1993

БЕОГРАД – Свој је потпис испод смртне пресуде Народној скупштини, у рану јесен 1993, тадашњи председник Србије објаснио етичком метафизиком и лириком о Србији која „хоће парламент којим ће се поносити“. И ономад је, разуме се, народ био „одушевљен“, а ни свет није имао ништа против ванредних избора, јер је дипломатски све „конструктивнији“ Милошевић већ био започео претрагу по Србији у име Међународног суда за ратне злочине.

Тзв. демократска опозиција је, тада, по трећи пут у року од три године, „скапавала од глади“ спасавајући режим, а све глумећи неодлучно Буриданово магаре, неодлучно између два „подједнако“ мрска – оног Милошевићевог и оног радикалског – пласта сена. О томе сам писао у покојној „Борби“, нпр. у текстовима „Буриданов магарац на режимским јаслама“ (4.10.1993) и „Нови путници у старом возу“ (23-24.10.1993), но тада се Гоогле још није био родио. Због чега се, с јасном намером, препричавам…

Али, кад смо већ код магаренцета, колаборације и кохабитације, паде ми на ум она претња Филипа Македонскога Атињанина: „Нема бедема великих и чврстих око Атине које не би прескочио магарац натоварен златом…“.

Не знам зашто ме Србија јануара 2014. подсећа на сулуду 1993, годину у којој је премијеровао несрећни Шаиновић, иако данас цене у малопродаји не скачу за 352 билиона, а трошкови живота за 628 билиона процената годишње; иако ово није та 1993. у којој су Шешељеви, Николићеви и Вучићеви (Ш.Н.В) радикали били отказали послушност Милошевићевим и Дачићевим социјалистима… Ваљда због оног образложеног предлога владе за самораспуштањем који је – након вишедневног черечења Шаиновића „од стране“ Томислава Николића – стигао на Андрићев, а Милошевићев, венац?

Зашто је ондашња демократска опозиција спасавала Милошевићеву странку од радикала? Писао сам тада да је, можда, „реч о нечијој нечистој савести, о комплексу који добар број опозиционих вођа вуче још из времена сопствене дисидентске „славе“, коју су неки од њих добро уновчили, неки, опет, искористили за стварање ореола недодирљивости око своје главе, док је свима заједно, опште место – често испразно критизерство и неспремност за поделу одговорности“. Па сам питао (за шта сам, између осталог, добио награду „Сташа Маринковић“, а не „због извештавања са пресица СПО-а“, како у „Данасу“ тврди амбасадор Р. Цветићанин) : „Ко је све организовао „паравојне формације“, цртао мапе, извлачио новац из „Југоскандика“ и „Дафине“, упражњавао партијски „рекет“, развлачио тзв. друштвену имовину; и у чему је, дакле, разлика између „четника“, Арканових „тигрова“, „Белих орлова“, Драшковићеве „Српске гарде“ или неких добровољачких формација под незваничном фирмом СПС?

Јер, још тада је уводничар „Тајмса“ тврдио да, после избора, следи консолидација власти, али и „кооперативније“ понашање српског председника (нови „љубимац“ Запада?), што је подразумевало нове уступке у погледу Крајине, Косова…

А свој колаборационизам с Милошевићем, у том тренутку (и данас?) „најомиљенији режимски опозиционар“, образлагао је тиме да се у Скупштини не гласа о поверењу Шаиновићевој влади већ – о поверењу фашизму (читај: Ш.Н.В. радикалима и Коштуници) у Србији! У вагоне Милошевићеве „победничке композиције“, те 1993, било је нагрнуло са свих демократских страна, понајвише оних што су сматрали да, по сваку цену, морају „унутра“, јер власт, ионако, али недовољно ефикасно, спроводи баш њихову аутентичну политику… Све је и

Извор: Данас