Инаугурација

Под владом Александра Вучића Република Србија коначно добија своје церемоније. Током више од две деценије живели смо по инерцији два велика и пропала пројекта: комунизма и југословенства. Србија је личила на оног нашег радника који је починио некакво кривично дело па је изгубио радно место. У маказама између кривичног и закона о раду, тај јадник је по првом чекао затворску казну а по другом непрекидно побеђивао послодавца који га је по сили закона враћао на радно место и поново га, у инат и ради радне дисциплине, отпуштао, исплаћујући му невољно плате за све месеце нерада и суђења. Циљ наших власти био је да некако сачувају макар нешто од Југославије и макар мало успоре промене чак и изостанком свечаних протокола.

После Броза, као да није било председника који би заслужио неку церемонију. Социјалистички режим и досистичке владе подједнако су, сваки из својих разлога, презирали српске народне традиције. Први уверени да су то све некакве трице из прошлости које су југословенство и нове идеологије одавно почистиле, а поново су на дневном реду као некакав бизарни контрареволуционарни анахронизам. Милошевић је зато полагао заклетве онако успут, на свечаним седницама са коктелом. Само је 1997. године, у време велике кризе режима, приредио употребу Брозовог мерцедеса за лични превоз до краљевске резиденције и смотру гарде у Белом двору. Требало је народу показати да се власт сели на функцију савезног председника која је до тада била готово само церемонијална, а вероватно је и госпођи Марковић било мило да осети ту везу на историјској вертикали Милошевић–Броз. Са избором председника Србије је после Милутиновићевог мандата било много муке. Борис Тадић је оба пута био председник у добровољној кохабитацији. Његове инаугурације личиле су на промоцију истакнутог појединца – једног заслужног скакача са мотком коме је странка мотка а држава стадион. Николић је такође устоличен у време када није баш било сигурно да ли ће та кохабитација бити обновљена. Поред доласка Шетафана Филеа, братског Додика и беспошљеног Филипа Вујановића, највиших страних званица не би ни било. Но, забележено је да је служена Николићева ракија по имену „Томовача“.

Све то се променило са избором Александра Вучића. Инаугурације су биле две. Прва у Народној скупштини, у присуству првака других грана власти, високих официра, верских великодостојника, дипломатског кора… Са претходном предајом председничке заставе и печата (први пут у историји), као и заклињањем на Уставу из 2006, али и фототипском издању Мирослављевог јеванђеља… Било је ту и војске и смотре, а део улице је за ту прилику посебно реновиран. Коначно, пре неколико дана имали смо и другу инаугурацију, тачније један пријем на који су дошле и високе званице из иностранства. Градоначелник Београда Синиша Мали, пожурио је да нагласи како је Србија данас стекла значај Југославије из Брозовог времена. Наравно, реч је о претеривању које потиче са највишег места, пошто одлазећи градоначелник тешко да је сâм размишљао о таквим поређењима. Вучићев инаугурациони пријем је несумњиво велики успех. Деценијама постојано одбијајући обнову државности и забављена својим проблемима, Србија тек са Вучићем, упркос свим недостацима, заиста добија ауторитет који себи може да приушти истинску инаугурацију. Она је далеко од Брозових успеха са несврставањем, посетама шефова Великих сила и, коначно, сахраном…

Подсетимо, Бугарску од стицања независности 1909. никада није посетио енглески монарх или премијер, а тек пре неколико година у Софију је стигао државни секретар за спољне послове Милибанд. Код Броза су продефиловали сви. Када је 1980. комунистички диктатор противно свим очекивањима морао да умре, на сахрану је дошло тридесет и осам шефова држава, десет премијера, генерални секретар УН, међу укупно 124 званичне државне делегације из читавог света. Код Вучића су прошлог петка били петорица шефова држава са простора бивше СФР Југославије. У 24 делегације било је и премијера какав је Виктор Орбан, био је и потпредседник владе Руске Федерације Рогозин… У сваком случају, у односу на Косово-УНМИК или Црну Гору (где Вујановићу на инаугурације не долази ни пола парламента), то је био велики успех. Највећа тековина Вучићевог двоструког инаугурисања јесте успостава традиције. Иако нисмо одмах постали „први у региону“, започели смо са традицијом која је у Хрватској успостављена још 1990. године. Када је 2015. инаугурисана на Марковом тргу, Колидна Грабар Китаровић била је домаћица осморици председника држава и представницима 88 држава… Хрватска председница је у то време кохабитирала са социјалдемократском владом.

Можда би боље било да смо уместо формирања нових, остали посвећени обнови старих традиција. Да смо инаугурисали председника владе – толико заслужног Александра Вучића – а у осамстотој години краљевског уздизања Стефана Првовенчаног и 940-ој годишњици нашег краљ Михаила Војислављевића, крунисали Карађорђевог потомка и праунука Петра Првог Ослободиоца …

Извор: Напредни Клуб