Каргановић – Одговор професору Влајкију

Поводом текста Емила Влајкија „Рушење РС је у пуном јеку, на делу навођење опозиције у РС да са Бошњацима, на нивоу БиХ, направе западну, пробошњачку власт“

Разматрања проф. Емила Влајкија скоро увек су страствено аргументисана, без изузетка интелектуално изазовна и ретко кад суптилна. Као скоро све што потиче из пера тог фасцинантног господина, његов осврт „Рушење РС је у пуном јеку, на делу навођење опозиције у РС да са Бошњацима, на нивоу БиХ, направе западну, пробошњачку власт“[1] састоји се из хиперболе која је измешана са врло сувислим констатацијама.

Осврћући се на мој текст који га делимично подстиче на размишљања о учинку „обојене револуције“ у Републици Српској, импутира ми са неодобравањем тезу „да је ‘обојена револуција’ у РС пропала ствар, те како су њени протагонисти: појединци, НВО и слични, доживјели пораз.“ Ако бисмо се руководили само насловом мога текста[2] могло би изгледати тако. Међутим у закључку текста стоји: „Да резимирамо: опасност по Републику Српску није прошла, али је под контролом и знатно је смањена у овом тренутку“ а то је, по мом мишљењу, сасвим јасна, избалансирана и одбранљива теза.

За разлику, став проф. Влајкија да су протагонисти „обојене револуције“ у Републици Српској „углавном били димна завеса“ тешко је разумљива свима који су са подршком и одобравањем пратили његове сјајне иступе током целе године, а и од раније, док је неуморно упозоравао на „појединце, НВО, поједине групе грађана, итд.“ који су били ангажовани на том пројекту и раскринкавао њихову делатност. Сви који познају блистави ум проф. Влајкија сумњају да би он толико аналитичке пажње посветио ничему значајнијем од једне – димне завесе.

Далеко од тога да се радило о фантомској појави, у питању је заиста била јасна и непосредна опасност по безбедност и постојање Републике Српске.

Процена успеха превратничког пројекта је друга ствар. Суштински, било би боље да је комплот против Републике Српске био поражен убедљивије. Али да би био поражен формално, један глас   више је потпуно довољан. Да су протагонисти преврата добили само један глас више, они се због танке већине уопште не би снебивали да уграбе власт и да одмах започну своју деструктивну работу.

Процес који се сада одвија у Сарајеву и на који проф. Влајки с правом указује јесте врло значајан, али његова сврха је да релативизује оно што се није догодило у Бањалуци. Да релативизује може, али сигурно не може да обезвреди оно што се заправо догодило нити да надокнади пораз, без обзира на то колико је тренутан, на попришту које је стратешки неупоредиво значајније од сарајевског Председништва.

Зашто је значајније? Мисли ли ико да је прави циљ преврата био само да инсталира свог човека у Председништво, а не да освоји полуге власти у Бањалуци и српском ентитету као целини? Комбинације у Сарајеву свакако могу да допринесу слабљењу и подривању Републике Српске, и у најпожељнијем од свих могућих светова српски ентитет би представљала особа која му је безрезервно посвећена. Али посао рушења Републике – што је био задатак „пропале“ или ако хоћемо „не сасвим успеле“ (неморамо цепидлачити са проф. Влајкијем) „обојене револуције“ – може се озбиљно покренути и довршити само у Бањалуци. Међутим, после 12. октобра цитадела је још увек у пријатељским рукама и безбедна, онолико колико је то могуће са постојећом конфигурацијом политичких снага, са свим условностима и кавеатима које стварност намеће.

Проф. Влајки је потпуно у праву да се „овде ради о животу и смрти Републике Српске.“ Зато се потези супротне стране морају стално пратити са напрегнутом пажњом и трезвено анализирати. Сви којима је стало до Републике Српске и до развејавања њених непријатеља „foreign and domestic“ (иностраних и унутрашњих, како стоји у одличној и свеобухватној америчкој дефиницији опсега националне безбедности) сложиће се да аларм треба да зазвучи, али сразмерно интензитету и непосредности претње. Мислим да смо проф. Влајки и ја ту на истој линији. Само ја бих још додао, а надам се да ће се мој драги пријатељ самном сложити, да учинковитост аларма у великој мери зависи и од тога да ли је модулиран сходно реалним чињеницама и односима снага на терену.

На крају, проф. Влајки и ја увек постижемо срећну синтезу. Апсолутно се слажем са предлогом проф. Влајкија да су безбедност, неповредивост и самосвојна будућност Републике Српске питања у односу на која би Народна Скупштина РС требало најхитније да се састане и усагласи консензуални став. Као странац, то је највише што бих о томе могао да кажем. Надам се да ће апел проф. Влајкија наићи на добар пријем код свих његових суграђана којима је стало до очувања своје државе и будућности њихове деце.

Извор: НСПМ