Менцингер о југословенском синдрому у ЕУ

ЉУБЉАНА – Др Јоже Менцингер, творац економског чуда у Словенији након распада Југославије, не даје много наде за оптимизам. Предвиђа да Европу, па тако и ове просторе, чека талас нових криза, а ни хаос није искључен. Али, наде увек има, па Менцингер будућност заједничке Европе види само ако се ЕУ окрене темељима на којима је створена, пре свега социјалној тржишној економији. „Ако већ за то није касно“, каже уважени економист који је дипломирао право у Љубљани, магистрирао у Београду и докторирао у Пенсилванији.

* На листи сте Позитивне Словеније за будући сазив Европског парламента, а неки вам приговарају што сте евроскептик. Има ли наде за уједињену Европу?

– Мој евроскептицизам није еврофобија. Нисам човек који би аплаудирао свакој ствари која долази од Европске комисије само због тога што долази из Брисела, а то раде они који ме оптужују. Људи који се плаше да буду евроскептици за мене су проблем.

* Оштар сте критичар Европске уније. Која ће бити ваша порука уједињеној Европи ако постанете члан Европског парламента?

– Нисам критичар Европске уније него сам критичар стратегија и политике Европске комисије, дакле владе ЕУ. И сада њену политику сматрам катастрофалном, иако је почела да попушта у својој „штедњи“, која је у привреди базираној на потражњи продубила кризу. По мом мишљењу, најкобније су биле лисабонске стратегије са стварањем „друштва знања“, што добро звучи, али имплицира сељење производње у Кину, те уништавање европске индустрије и повећавање незапослености до некада незамисливих граница.

Да се поштују економска правила готово све земље региона већ би биле у дебелом банкроту, пре свега БиХ. Има ли уопште излаза?

– Банкрот државе није банкрот фирме у којем се мењају власници. Државе преживе иако су неспособне да плаћају иностране дугове. Дугове, међутим, нису способне да отплаћују ни много веће земље. Међутим, оне их релативно лако плаћају новим задужењима. То ради и Немачка, и она дугове плаћа издавањем нових обвезница. Али, становништво земље која дугује другима и која не може да се задужује „код куће“ ни изван ње, пати. Јер, држава не може да купује робу и сировине, производња стане, све је више незапослених, настаје социјални хаос…

* Али, очито, уништавање Европе, како то и ви називате, већ је дуго на делу?

– Након десет година таквог уништавања, сада Европска комисија прича о нужности реиндустријализације и „вештачком“ санирању незапослености, поготово незапослености младих. Моја је порука јасна: пре него стварате нове институције, као што су евро, фискални пакт или сада банкарска унија, размислите како оне делују у лошим временима.

* У Европи данас суверено владају Немци и Ангела Меркел, Французи посустају, Италијана нигде нема, Британци су се окренули Америци, Пољаци се превише не чују, а о малима нико ионако не води рачуна. Може ли таква Европа дугорочно да опстане?

– Европа мора да се мења како би опстала. Ако иде у правцу федерализације, дакле монетарне, фискалне и банковне уније, треба да пристане и на трансферну унију, а то значи на прерасподелу дела БДП-а у корист сиромашнијих.

* Постоји ли опасност од новог таласа економске кризе и што би то значило за Европу? Колика је претња да криза прерасте у социјални хаос?

– Уколико имате стопе незапослених младих 50 одсто, као што је у Грчкој и Шпанији, хаос је могућ, односно вероватан. Срећом се ради о земљама с јаком сивом економијом која решава масу социјалних проблема. А то не може ићи унедоглед, јер су и опште стопе незапослености високе. Што се криза тиче, оне ће се понављати, уграђене су у капитализам који се базира на кредитима и задужености, те финансијским „производима“. Некадашња дилема „незапосленост-инфлација“ замењена је дилемом „незапосленост-дуг“.

* Колико је среће уједињена Европа донела Словенији? Има ли још европског ентузијазма у првој земљи која је из порушене Југославије ушла у ЕУ?

– ЕУ је Словенији користила, али ентузијазма је сада мање и због тога што је било превише илузија. Међутим, Словенија и није имала других могућности него да уђе у ЕУ. Алтернативе након распада Југославије и није било. У том погледу између изласка из Југославије и уласка у ЕУ није било разлике, обоје је било „излаз у нужди“.

* Словенија је од блиставог европског примера постала европски болесник. Може ли да се излечи?

– Нажалост, у праву сте. Све смо прокоцкали за само четири године између 2005. и 2008. године, након што смо немодерни економски модел заменили савременим финансијским моделом, у којем се богатство ствара шпекулацијама, а не радом.

* Како ће се завршити украјинска криза и које ће, политичке и економске, последице бити за Европу и Русију?

– То не знам, познат сам као лош политичар. Но, и ту је барем мало крива Европска комисија, која је подупирала оне који су рушили Јануковича. Тиме је Путину омогућила да искористи прилику за враћање Крима. Но, на истоку Украјине ствари постају све озбиљније и све више подсећају на Југославију.

* Хрватско искуство није обећавајуће. Прва је то земља која је у првој години чланства више Европи платила, него од ње добила? Каква је то порука осталим земљама региона које желе да уђу у ЕУ?

– Прво треба знати да је све што се добија из ЕУ пре тога у њу уплаћено. Уплате иду доста аутоматски, главна је уплата из дела БДП-а, а исплате из ЕУ везане су на поједине пројекте, које треба прво предложити европској бирократији по одређеним процедурама, те понекад обезбедити властити део средстава. Док то научиш, потраје. Но, у принципу Хрватска би из ЕУ морала да добије више од онога што уплаћује. И Словенија је, мислим на две године после уласка, имала негативни биланс уплата и исплата, али сада је нето прималац.

* Што би Србији поручили на њеном путу у ЕУ? Када је по вама реално да Србија постане чланица?

– Ни за Србију, иако је већа, алтернативе нема. Када ће ући у ЕУ не може се рећи, одлучује друга страна и одлука је политичка, а то је сасвим непредвидљиво.

* Влада Зорана Милановића у Хрватској, од које се много очекивало, потпуно је, када је реч о економији, подбацила и разочарала. Што очекујете од Александра Вучића?

– Мало знам о Вучићевим економским плановима, али али треба знати да се свакој влади приписује кривица за све што се догађа, иако су догађаји најчешће независни од онога што влада ради.

* У Србији вас често доживљавају као особу која је имала значајну заслугу у успешној транзицији Словеније. Да ли модел који сте тада применили и данас држи воду?

– То да ме доживљавају као човека заслужног за успешну транзицију можда је повезано са једном мојом карактеристиком, а то је да сам лош политичар и увек кажем оно шта мислим. Нисам присталица јаке државе, у споровима на почетку транзиције био сам мишљења да у транзицији треба искористити и идеју самоуправљања и друштвене својине и предности које је имала Словенија. Но, у Словенији сам „заслужан“ и за све недаће, од приватизације до садашње светске кризе. А поготово за оно што се назива „националним интересом“ иза којег и даље стојим.

* Колико је Европска унија слична бившој Југославији, а ако јесте, може ли да доживи и судбину те бивше државе?

– Надам се да ЕУ неће да доживи судбину Југославије, односно свега што се догодило обичном човеку на тим просторима. Али, сличности постоје и нема смисла избегавати их. Сличност је и то да су велике разлике у развијености чланица или некадашњих република, због којих је и примена јединствене економске политике под знаком питања.

* Па тако и евро, зар не?

– И евро је политичка конструкција без економских темеља, јер је било јасно да ће произвести проблеме у лошим временима. Сумњати у његову вечност није било пристојно, већ и због некаквог европског братства и јединства. Неке дилеме је тешко решити, на пример шта је демократичније: један човек – један глас или једна држава – један глас. Ја се највише плашим онога што називам југословенским синдромом, а то је уверење сваког у Европи да га други искоришћавају.

Извор: Вечерње Новости