Наш одговор њему – безобразлук, безобзирност и бедастоћа

Јавности је послата погрешна порука да инсистирање на увиду у уговор с Етихадом, око преузимања ЈАТ-а, није јавни интерес, већ тајни мотив интересних група. „Време“ се ту нашло из потребе Александра Вучића да с неким ратује, мада ова редакција исказује задовољство што се ЈАТ није стрмекнуо са неба.

Демонстративно показивање уговора није створило утисак да власт ради транспарентно, већ пре да ради – провидно. А напад на тобожњу спрегу Мирослава Мишковића и овог недељника у оспоравању владине трговине то само потврђује.

Да је памети, не би Александар Вучић, премијер српске владе, оптужио све и сваког, а најмање би му били криви „Време“ и Мирослав Мишковић. Шта он, Мишковић, о том уговору мисли и зна појма немам. Нити ме занима.

Мишковић јесте његов омиљени непријатељ, на његовом хапшењу је направио рејтинг и добио изборе, али што ради о глави „Времену“, то ће сам Бог знати. Можда мора да има неког непријатеља у океану пријатеља, па смо му се баш ми учинили згодним да доказује да му није страно да кад му се прохте удари по неком.

У духу је странке чије традиције следи, не више у програмском смислу, већ у потрази за реторичком агресијом око новог програма, да тврди како му неко забија клипове у точкове. Част нам је да смо овај пут то ми. Није нам првина. Наша је историја дужа него Вучићева и биће дуготрајнија.

На прошлонедељној егзибиционој конференцији за медије око уговора Србије са Етихадом поменуо је „Мишковићеве новине“ више пута да би на крају разјаснио да мисли на недељник „Време“.

Испало је, малтене, да би, да нисмо објавили истраживање БИРН/ЦИНС-а, тај уговор остао у домену државне тајне, што је глупо само по себи, и само је разоткрило да смо ми ту колатералне жртве у односу на „појединце из Европске уније“ које Вучић не сме ни да помене, осим тим општим описом, мада амбасадор ЕУ Давенпорт поуздано зна на кога је премијер мислио.

Али, премијер, доказано је и историјски је потврђено, преферира „домаће издајнике“, а куд ћеш згоднијег од „Времена“, традиционалног противника сваког радикалског бунила и кад се оно претвара у нешто сасвим друго.

Три света Б српске политике: Безобразлук, безобзирност и бедастоћа

О том уговору, иначе, пишемо на страницама које следе, а намера овог текста јесте да разјасни, по десети пут, природу односа између Мишковића и „Времена“, као и положај „Времена“ на медијској сцени Србије.

Постало је то већ досадно, али кад председник Владе нема преча посла, не треба ни ми да будемо залудни, мада смо свесни да безобразлук, безобзирност и бедастоћа (света три Б српске политике) остају доминантни у реторици странке која је на власти.

Већ сам лично, у „четири ока“, а на његов упит, Вучићу разјаснио однос између Мишковића и „Времена“. Климао је главом, пун разумевања: било је то доба када је тадашњи већински власник, занет белосветским вестима, умислио да је будућност медија у електронским форматима и када је хтео доста агресивно да угаси недељник још с политичким интересом да од нас направи „в-новине“ а ми се брже-боље откупили, подижући кредит за који нам је „Делта холдинг“ дао јемство. Никад се због тога нисмо покајали. Други јемци су могли бити само они који су од „зла оца и још горе мајке“ и због којих данас Вучић моли да га нико ништа не пита око власништва у „Политици“ и „Новостима“ јер се ту не зна ко је кога покрао.

Кредит уредно враћамо банци и Мишковић нема никаквог удела у власништву. Али, ово је чаршија у којој је дуг језик бржи од сваког разумног податка, па и оног са званичног, државног списка који идентификује власнике.

У одбрану „Времена“ од премијеровог агресивног дезинформисања, укључила су се оба новинарска удружења. УНС је искористио прилику да још једном закука због чињенице да је одбијена њихова иницијатива да медији буду у обавези да пријављују структуру својих прихода. Тек онда би, како произилази из садржаја саопштења Удружења новинара Србије, могло да се суди да ли је у конкретном случају реч о Мишковићевим новинама.

Спала књига на два слова: Мишковић и „Време“

Да задовољим знатижељу колега: приходи од уговора са „Делта холдингом“ су око четири одсто од укупног годишњег промета „Времена“ и мало ко ће поверовати да тај износ може битно да утиче на нашу уређивачку политику.

Та прича о некој спрези почела је од објављивања извештаја Савета за борбу против корупције где се као кључни доказ о вези између Мишковића и „Времена“ навела чињеница да смо на насловној страни објавили вест да је домаћи трговински ланац продат „Делезеу“ за милијарду евра. То је у сваким новинама на свету прворазредна вест, осим у Србији где је то испао доказ да смо Мишковићеви.

И то тако траје. Кад Вучић нема кога да стави на тапет, ту су му Мишковић и „Време“. Мора да му је тешко. Као млад, ама до пре неку годину, имао је на репертоару широк круг непријатеља. Имао је цео свет. Сад је књига спала на два слова.

Узгред, као члан комисије за израду медијске стратегије, на основу које су недавно усвојени закони, залагао сам се да буду јасно идентификовани приходи медија остварени у пословима са јавним предузећима и министарствима, као и владиним агенцијама.

Кад би било неке правде и закона, свако би лако могао да утврди да „Време“ није Мишковићево, али да су медији махом Вучићеви.

Извор: Време