Опозиција какву би сваки владар пожелео

Ђиласов Савез за Србију је изгледа пропао пре него што се о њему озбиљно разговарало. Док се део опозиције такмичи у таштини, а други део попут ДС тихује, једино је извесно да Напредњаци могу мирно да спавају.

Бивши градоначелник Београда Драган Ђилас је, из његовог угла, имао одличну идеју: стварање широког опозиционог савеза који би требало ефикасније да се супростави напредњачкој власти. А Ђилас би био менаџер. Проблем је што изгледа скоро нико неће у тај савез.

Да ли су у питању сујете, идеолошка неслагања, или разлог више није ни важан, тек Александар Вучић може само да пожели овакву опозицију. За разумевање читаве ситуације није помогло ни читање ауторског текста Драгана Ђиласа за НИН објављеног у четвртак. Чак ни након тог текста, наиме, није јасно у чему је проблем, али смо поново сазнали да „уколико се опозиција не договори, Вучићу дајемо право да ради све што је наумио“.

Драган Ђилас је тако послао још један апел, председник Народне странке Вук Јеремић је очито задужен за оптимизам око формирања будућег савеза, али у пракси Савез за Србију је сваким даном све даље од реализације. Највећи отпор пружа лидер Покрета слободних грађана (ПСГ) Саша Јанковић, који наводи да „не жели да се укључује у борбу за функције него у борбу за нову политику“.

Осми путник опозиције?

Ако некоме до сада није било јасно да је Саша Јанковић осми путник на броду српске опозиције, мислим да после овога више нема никакве дилеме, оцењује за ДW новинар Срђан Шкоро, који је уз тешке речи раније напустио ПСГ. „Основна намера је очито да не дође ни до каквих промена. Својим последњим потезима Јанковић је показао да ради све што Вучић мисли, али то не сме јавно да каже. Ако се овако настави Вучић може мирно да спава и влада наредних десет или двадесет година јер ово није озбиљна опозиција.“

Уредница политичке рубрике листа Данас Јасмина Лукач за ДW каже да би волела да пронађе рационално објашњење за недостатак опозиционог договора. „Било би можда разумљивије да ту постоји неки политички или интересни сукоб, али ја ту не видим ништа друго осим сукоба личних сујета.“

Што се тиче објашњења да се Саша Јанковић залаже за неку нову политику, Јасмина Лукаћ каже да „не види неку посебно нову политику. То је на неки начин мешавина политика Грађанског савеза и Либерално-демократске партије, и то није ништа посебно ново.“

Срђан Шкоро такође сматра да је провидно заклањање Саше Јанковића иза нове политике, а томе сведочи да ПСГ „након скоро годину дана постојања нема написан програм. Ви сте просто након годину дана били дужни да напишете неки програм. Суштина је да се лидер ПСГ не би уопште бунио да је он на челу тог Савеза за Србију, и да му је то понуђено такав договор би био постигнут још јуче“, каже Шкоро.

Тачке раздора

Постоји такође још једна тема која се некако гура у други план, а односи се на присуство такозваних националних или десних странака унутар Савеза за Србију. То се, пре свега, односи на Двери и Демократску странку Србије. Драган Ђилас очито с тим нема проблем и у свом тексту за НИН наводи да „свако има право на свој став, уколико њиме не распирује мржњу по било ком основу“.

Колико би неке од поменутих странака прошле тај тест? Да ли је изјава лидера Двери Бошка Обрадовића да „сексуална оријентација није људско право“, или понуда Бошњацима да се „изјашњавају као Срби муслиманске вероисповести“ порука љубави или мржње? То би било добро питање за Ђиласа који, међутим, на новинарска питања ових дана не одговара.

Срђан Шкоро примећује да се већина дешавања око Савеза одвија преко медија и каже да је бизарна ситуација у којој се расправља да ли би Двери требало да уђу у тај Савез – а при томе их нико није ни звао. Све то по његовим речима сведочи о крајној неозбиљности појединих опозиционих лидера. „Мени све то делује као замајавање грађана Србије, па чак и превара, јер ви крећете са једном причом, са другом правите неке комбинације, а онда све то на крају испадне нешто треће или десето“, оцењује Шкоро.

Додатни проблем је и однос актера према питању Косова. То је једна од тачака неслагања унутар опозиције која се углавном гура под тепих. Јасмина Лукач се слаже да питање Косова свакако одређује односе унутар опозиције, али додаје да је „власт добила мандат да решава то питање, и да опозиција мора сачекати став власти па онда заузме неки свој став. То може бити критички став, или зашто да не и подршка потписивању правно обавезујећег споразума, што би требало да је у складу са проевропском политиком тог Савеза. Мислим да је стога погрешно да се опозиција унапред изјашњава шта је апсолутно решење за Косово“, каже Лукач.

Тиховање Демократске странке

Ако опозициони бирачи нису већ довољно обесхрабрени неслогом опозиције, свакако им се неће допасти ни оцена активиста Не давимо Београд да је „стварање једне опозиционе колоне романтична прича из деведесетих година која данас нема много смисла“. Колико и такви ставови збуњују бираче, који показују да желе некакво уједињење опозиције?

Срђан Шкоро каже да „идеје Не давимо Београд лепо звуче као дружење, забава и журка, али да је за озбиљне промене потребна и озбиљна организација. Ако вам је добро онда ништа, али ако није, онда морате правити неке договоре са другим људима.“

Иако још заиста није разјашњено ко је заправо добио позив да учествује у Савезу за промене, или се заинтересовани сами пријављују, занимљиво је да нико више не помиње Демократску странку као део било каквог опозиционог договора.

Јасмина Лукач мисли да је ДС сама одлучила да се повуче не би ли се заборавио изборни дебакл у Београду. „Том тиховању су прибегле и неке друге странке, и ја очекујем да се ДС врати у политички живот са новим руководством након изборне скупштине у јуну“, каже Лукач. Срђан Шкоро сматра да ће пре тога сама Србија морати да одговори на питање да ли јој је потребна странка са традицијом каква је Демократска странка.

Извор: Дојче Веле