Приватизација није једини узрок незапослености

БЕОГРАД – Неуспешна приватизација у Србији „одговорна” је, према многим проценама, за губитак чак 800.000 радних места у последњих двадесетак година. Професор београдског Економског факултета Милојко Арсић, уредник „Кварталног монитора” Фонда за развој економске науке, својим истраживањем доказује да такво гледиште није сасвим исправно и да рђава приватизација није једини узрок осетног пада броја запослених у Србији.

Од почетка последње деценије минулог века, дакле од 1990, подсећа Арсић, догађала нам се транзициона рецесија, распад тржишта бивше СФРЈ, санкције међународне заједнице, бомбардовање Србије, светска економска криза. Али и лош привредни амбијент, грешке у економској политици и масовно превремено пензионисање.

– Апсурдност става да је приватизација крива за сва изгубљена радна места потврђује кретање броја запослених, бруто домаћег производа и продуктивности у посматране две деценије – тврди Арсић.

– У време транзиционе рецесије и распада тржишта бивше Југославије у 1990. и 1991. БДП Србије опао је за око 18, а запосленост само за четири одсто. У те две године без радне књижице остало је око 150.000 људи, иако је још око 300.000 изгубило продуктиван посао, али су они остали формално запослени.

Током 1992. и 1993. године, првенствено због увођења санкција, а делимично и због хиперинфлације, БДП Србије опао је за чак 50 процената, а број запослених смањен је само за шест одсто, јер је донета уредба којом је забрањено отпуштање док трају санкције.

– Са нивоом продуктивности из 1989. године БДП из 1993. могао је да се оствари са око 1,3 милиона запослених, док је стварна запосленост била 2,25 милиона – указује Арсић.

– Тако је у 1993. број непродуктивних, фиктивних радних места, достигао чак 1,1 милион. Од 1994. до 2001. БДП стагнира, док се број запослених постепено смањује и то највише пензионисањем. Тако је вишак запослених у 2001. износио око 900.000, под условом да је продуктивност била на нивоу из 1989. године, када је иначе била ниска, док је у периоду 1989-2001. продуктивност у свету расла.

Од 2000. до 2012. БДП је у просеку растао око три одсто годишње. Да је и српска економија у то време расла по годишњој стопи од 3,4 одсто, као у земљама централне и источне Европе, данас бисмо били за око пет процената богатији. За тих 12 година, тврди аутор, број запослених смањен је за 18 одсто, односно за око 400.000. Највише у годинама економске кризе, када је број запослених смањен за више од 13 одсто, односно за 270.000.

– За велики раст стопе незапослености од почетка светске кризе (са затечених 13,6 у 2008. на 24,1 одсто у 2013) делом је последица кризе, али и ослобађања вишкова радника у приватизованим предузећима – каже Арсић.

– Објективнија процена ипак казује, да је од 2008. до краја 2012. стопа незапослености у Србији повећана за око девет процентних поена, а не 11, што се догодило само још у Литванији и Летонији.

Натпросечно повећање стопе незапослености код нас Арсић тумачи као последицу истека рока у коме је купцима предузећа било забрањено да отпуштају вишак запослених. Будући да је темпо приватизације био најбржи у периоду 2003-2005. година, почетак економске кризе се поклопио са истеком наведеног ограничење за власнике приватизованих предузећа, па је због тога дошло до убрзања отпуштања радника.

– Од укупно око 900.000 непродуктивних радних места из 2001 године, око 400.000 радника изгубило је посао или је отишло у пензију, док је око 400.000 продуктивно запослено у приватизованим предузећима, или у већ постојећем приватном сектору. Али, око 100.000 радних места и даље је непродуктивно – оцењује Арсић.

Ако би се узео у обзир раст продуктивности у свету у периоду 1989-2012. године, број непродуктивних радних места у 2000. години износио је око 1,2 милиона, тврди Арсић. По истој рачуници, у Србији и сада постоји неколико стотина хиљада непродуктивних радних места.

Евентуална „одговорност” приватизације, каже Арсић, могла би да се сведе на то што сва непродуктивна радна места у приватизованим предузећима нови власници нису учинили продуктивним.

– Није било могуће да се 900.000 непродуктивних радних места за неколико година учини продуктивним – тврди Арсић. – Да би она постала конкурентна, биле су потребне инвестиције од неколико десетина, можда и стотина милијарди евра, а за повећање запослености биле су неопходне и додатне инвестиције.

Од наде до пљачке

Транзиција плус приватизација – једнако држава благостања. Био је то слоган заговорника што бржег раскида са друштвеном својином – „узроком свих зала социјализма”.

Приватизација је представљана као најкраћи пут до ефикасније привреде и демократије. Тврдило се да она свима доноси добитак – држави веће приходе од пореза, а радницима, иако су од ње зазирали – веће плате.

Кад је после десетак година од њеног почетка социолог Срећко Михајловић питао грађане шта мисле о приватизацији, 44 одсто испитаних је одговорило – „чиста пљачка”, а 27 одсто да је „нужна, али да се спроводи на погрешан начин”. И садашњи министар привреде Саша Радуловић тврди: „У Србији је спроведена пљачкашка и криминална приватизација.” Последице су катастрофалне – никад мање запослених и никад више незапослених.

Незапосленост „на историјском максимуму”, висока задуженост државе и привреде и сви дефицити, последице су пустошења српске индустрије, тврди Љубодраг Савић, професор београдског Економског факултета.

– То пустошење је почело санкцијама и бомбардовањем, а довршено је спровођењем потпуно погрешног и неефикасног концепта приватизације – тврди Савић.

Његов колега Иван Николић указује да је од 2002. до 2012. раскинут 671 уговор о приватизацији, што је 41,5 одсто укупног броја приватизованих предузећа путем тендера и аукција. У њима је радило 45 одсто свих запослених.

– Гледана из тог угла, приватизација у Србији никако се не може оценити успешном – закључује Николић.

Извор: Политика