Шта је чије на Космету?

Иса Мустафа се, у протекла два-три дана, баш упрпао од претњи Вулина, Сертића и осталих беглербегова из Немањине, а нарочито су му се, од клетве („отимачина и пљачка!“) Марка Ђурића Леденог гледе конфискације „Трепче“ толико „тресле гаће“ да је експресно одлучио да – ни за јоту не мења одлуку што ју је донео у договору са Бриселом и Вашингтоном! Дакле, попут Косовског боја из 1389, и „Трепче“ ћемо се убудуће, највећма, сећати опет по поразу, додуше у продужецима, од НК „Ријека“ у оном историјском финалу Купа маршала Тита, из маја 1978. Мутибарић, Љиљак, Грбовић, Р. Прекази, Целина, Милетовић, Радојевић (Радовић), Цимили (Аљети), Столић, Адеми, Савовић – била је губитничка војска коју је, у улози кнеза Лазара Хребељановића, предводио тренер Мађуни.

„Кад кажем први споразум, тако и пише. То значи да су тек на дневном реду следеће важне теме, као што је статус Српске православне цркве, наших верских и културних објеката, повратак расељених лица са Косова и Метохије и питање имовине, како приватне тако и оне која је у власништву Републике Србије.“

Тако је, у изнудици, тог „историјског“ травња 2013, док се мастило на његовом парафу још сушило, зборио ондашњи премијер, а садашњи – „три у једном“ – заменик премијера, први потпредседник Владе и министар дипломатије овдашњи. Сетио се свега набројаног тек пошто је парафирао Први споразум који експлицитно, у тачкама 7, 10 и 11, прописује да су полиција, правосуђе и питање избора у „Заједници српских општина“ – искључива надлежност државе Косово; и тек пошто је добио, наводно, усмено (!?) обећање (!?) НАТО (откуд сад они, зар мир на Косову не обезбеђују КФОР и ЕУФОР?) да будућа војска Косова наредних неколико година неће моћи у четири српске општине, „осим ако је не позову“….

Дачић је тако, ономад, уз сочинодејствовање ондашњег потпредседника, а данашњег нашег канцелара и вође, масно лагао грађане Србије, а ја то цепидлачки бележио на овим странама, у колумни под насловом („Република е Косовëс без * и без Космета“, 23.4.2013).

Захваљујући парафу, Дачић је, може се и тако читати, чак и узнапредовао. Оно, није више председник Владе, али је уместо сировог пендрек-ефендије, постао попечитељ софистицираног беглербеглука вањских дела и припадајућег му Оебса. Ја, у међувремену, наставио битку с ветрењачама, па због дуга језика и питања типа зашто Вучић, Дачић, Вулин и остали Ледени Ђурићи нису, пре две године, имали ону ствар, па пред бароницом Ештон кандидовали тему српске имовине на Косову, уместо што су се, по приштинској „агенди“ бавили операционализацијом капитулације државе Србије на КиМ – добио фластер на уста… Сад када је Вучићима, Дачићима и осталим Ђурићима, због унутрашњеполитичког рејтинга, дошло из фотеље у главу да најмање 17 милијарди долара које је Србија, по рачуници Ненада Поповића, уложила у косовску инфраструктуру, одлази у озонску рупу; да због једностране примене Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ (следи нам потоп српских произвођача млека), Србија губи таман онолико колико је отела од уста пензионерима – касно Марко на Косово стиже. Девети вељаче и наставак процеса изопштења државе Србије са Косова само што није. Ако Његова екселенција и ја не учинимо нешто, бојим се да од ових негдашњих искрених ратних хушкача, а данас преподобних малих маца и препарираних „јастрепчића миомира“ – нема вајде. Довиђења Косово, на све четири стран

Извор: Данас