Шта Србија слави ових дана?

Прослава десетогодишњице независности Црне Горе прошла је у знаку Хашима Тачија, који се испоставио као најзначајнија личност славља, али на неки начин и као метафора онога што се догађа на овом парченцету света, познатом и под еуфемистичким насловом „Буре барута“.

Љубитељи слогана и концепта „Европа нема алтернативу“, слепи пред чињеницом да пола Европе више не верује у глобалистички рај Европске уније, у Тачију као почасном госту обележавање црногорске независности, виде само одличан знак сјајних односа двеју земаља које су своју независност стекле отцепљењем од заједничке државе са Србијом и од Србије, као и у чињеници да све три земље, и Црна Гора, и Србија и од Србије непризнато Косово, жуде да своју независност што пре, ако је икако могуће, предају у руке Европској унији и НАТО.

Они који никада нису прежалили отцепљење Црне Горе, виде у овом малом детаљу дубоко антисрпски перформанс, и лакше ће да поднесу што Србија нема шта да слави ових дана (ако се не рачуна пљуштање похвала из Европске уније премијеру Србије за кога су сви сложно приметили да се променио и да представља фактор стабилности на Балкану), него Мила у директном преносу са Тачијем у Подгорици.

Иако су пре неки дан у црногорском парламенту посланици опозиције вређали премијера, а он им узвратио истом мером – „Дођите, кретени!“ иако се на протестима у Црној Гори извикивало ових дана „Мило, лопове“, Мило Ђукановић слави независност своје државе. На прослави независности Црне Горе, слави се, симболички, и независност Косова. Што би рекли српски промотери европске Оде радости, то је реалност коју морамо да прихватимо, чак и када од ње окрећемо главу.
Питање је, међутим, шта Србија ради ових дана? Шта ми то славимо? Шта помињемо? Чиме се бавимо?

Судећи по политичким реакцијама и коментарима, Србија је највише заинтересована за оно што се пише по „Твитеру“. Ко је коме псовао мајку и томе слично. Ко је коме претио. Да ли је политички аналитичар претио шефици кабинета председника Републике, или је она на њега вршила притисак да Томислава Николића мало остави на миру. Затим, спомињу се насловне стране таблоида и са тим у вези није згорег поменути да је, бар што се таблоида тиче, на делу процес разваљивања опозиције, и потрага за њеним новим лидером по укусу власти, а кандидата на аудицији има довољно. У исто време, смена уредника на РТ Војводине подиже млаку медијску буру, јер коме је више важна РТВ поред осталих националних телевизија које имају ријалитије и бомбастичне политичке програме?

Старе игре се настављају. Шешељ није отишао код свог кума, Вулин је скочио падобраном, а успут је по ко зна који пут рекао да Србија никада неће признати Косово, док је европски комесар Јоханес Хан свратио у Београд, пред одлазак у Приштину, да у кратком сусрету са српским премијером, подсети Србију на евроинтеграције, које Вучић описује као „тежак и одговоран рад на убрзању ЕУ пута Србије и регионалној сарадњи“.

Србија се такође бави и фантомкама у ноћи, срушеним објектима у Савамали, кокаином пронађеним код једног глумца и потенцијалним „списком наркомана на естради“, а јављено је преко медија да ће економска ситуација у земљи да се притегне како ваља: од сада ће фотографи који сликају на свадбама, сахранама, испраћајима и рођенданима, као и музички бендови који на тим приликама наступају морати да имају регистроване фирме или ће бити тешко кажњавани. Тржишна инспекција је већ почела да прави рације, а очекује се повећање буџета.

И, ових дана је некако скоро неприметно прошла вест да ће бити још отпуштања у јавном сектору, али је бар утеха што тих 14.500 радника неће бити отпуштено одједном. Хрватска блокира пут Србије ка ЕУ, а најновија вест је да ће највероватније и Холандија да се прикључи блокади, наводно зато јер Србија није изручила троје чланова Српске радикалне странке Хагу.

Једино што Србија, оваква, данас има да слави, јесу победе Новака Ђоковића и других спортиста.

Све остало је, да човек угаси телевизор и запита се има ли краја овој агонији?

Извор: Вечерње Новости