Старосна дискриминација без одговора друштва

Колутање очима, намргођена лица и заједљиве опаске неретко дочекују старије особе које улазе у градски превоз, чекају ред у домовима здравља, поштама или банкама. Њихове потребе неретко се сматрају мање важним, млађи суграђани се увек питају куда они иду усред дана, зашто стварају гужву у аутобусима или здравственим установама када могу да седе у својој кући и да никоме не сметају. Нерадо им уступају место, заборављајући да смо сви ми сваким даном све старији.

Ејџизам (дискриминација старијих), осим расизма и сексизма, најраширенији је и најсуровији облик дискриминације у нашем друштву. Већина старијих се с разлогом пита: зашто је неко ко је цео живот стварао и радио, када је дошло време да убире плодове рада, жигосан само због својих година?

Невена Петрушић, повереница за заштиту равноправности, истиче да најмање притужби примају баш од стране старијих особа, али не зато што дискриминације нема већ углавном због неупућености.

– Старији људи и организације које се баве њиховим правима морају бити храбрији у тражењу заштите. Када се деси дискриминација требало би поднети притужбу поверенику, а постоји и судска заштита – истиче наша саговорница, додајући да се старији суграђани неретко жале на лош третман у здравственим установама. Ипак, лекари тврде да су сви закони, правилници, па чак и устав, прописују једнак третман свих пацијената, без обзира на животно доба.

У стварности, старији људи се нерадо примају у болнице, а ретко која сестра или доктор ће им се осмехнути. Дуже заузимају кревет, захтевају већу негу, неретко долази до компликација у њиховом лечењу, узимају неколико терапија истовремено. Када се, у случају хитних стања, обрате служби Хитне помоћи, имају осећај да су године препрека за добијање здравствене неге и терапије. Ипак, представници ове службе то оштро демантују.

– Здравствено стање пацијента и степен хитности једини је критеријум на основу којег излазимо на терене. Пацијенте морамо да питамо за године, јер прикупљамо податке о свима који нам се јаве. Уколико се неко жали на бол у грудима или се повреди на јавном месту морамо да реагујемо без обзира на то да ли је млад или стар – изричит је др Горан Чолаковић, вршилац дужности директора Завода за хитну медицинску помоћ у Београду.

Дискриминацију је тешко доказати, али и препознати, мишљење је поверенице Невене Петрушић. Постали смо друштво у којем сви сматрају да је потпуно нормално да износимо своје личне податке (укључујући и године живота), на пример приликом конкурисања за посао.

– Приликом запослења године старости и било које лично својство може се поставити као општи услов само уколико природа посла то захтева. У највећем броју послова године не играју никакву улогу. Инсистирање на личним подацима у биографијама указује на то да послодавци нерадо запошљавају старије особе. Било би сјајно када би се у нашем друштву промовисало искуство у раду које старије особе имају, а може бити драгоцено за послодавца. Данас у неким фирмама у Немачкој заинтересовани анонимно конкуришу за одређено радно место. Осим квалификација, не наводе чак ни име и презиме, јер има послодаваца који не гледају благонаклоно на имигранте – истиче наша саговорница.

У Србији је ситуација другачија. Када је Београђанин Милош П. (47) после двадесет година рада у једном трговинском ланцу, изгубио посао и пријавио се Националној служби за запослење, од службенице је добио искрен одговор – да се не нада да ће са њим контактирати у скорије време. Нови закон о раду могао би подстаћи послодавце да гледају благонаклоно на искусније раднике. Према новим правилима, у случају вишка радне снаге, послодавци нису више у обавези да исплате отпремнину за све године стажа старијем раднику, већ само за године рада које је провео код њих.

– Стара правила представљала су реалну препреку запослењу старијих радника, али мислим да је већи проблем неактивност људи који траже посао. Многи од њих деценијама су радили у друштвеним или државним фирмама и нису много улагали у себе. Много лакше налазе посао људи који су највећи део радног стажа одрадили у приватном сектор – сматра Јован Протић, представник Међународне организације рада, додајући да у западним земљама постоје послови с пола радног времена који су погодни за раднике старије од шездесет година.

———————————————————————————–

Посао тражи 200.000 људи у шестој деценији живота

Према подацима Националне службе за запошљавање, посао тренутно чека готово 200.000 људи старијих од 50 година, што чини око 26 одсто укупног броја незапослених у Србији. Готово 27. 000 посао чека више од десет година, 30.000 запослење нађе у року од осам година, а између три и пет година незапослено је 32.000 људи у шестој деценији живота. Многи од њих се не надају да ће икада наћи посао, и сваки дан пажљиво изучавају нова правила рачунајући када ће коначно дочекати жељену пензију. Чак 9.127 незапослених, старијих од педесет година завршило је основне студије, а звање доктора наука има њих 39.

Извор: Политика