Трећа фаза вучићизма

Српска напредна странка одавно је престала да буде иницијативна сила са потенцијалом да започне и спроведе корените реформе. Припадање овој странци/покрету који је обједињавао радикалне четнике, еврофанатичне либерале, проруске конзервативце и револуционарне комунисте, значило је оптирати за неизвесну борбу против система који се чинио непобедивим.

Данас је СНС претворена у осињак који штити newborn олигархију, у зверињак којој је савест одстрањена као страно тело. Зато она привлачи само оне који партију виде као писту за узлетање, као улазницу за клуб одабраних где могућност за успех превазилази ограничене способности лојалних чланова. Привилегија је ући у тај казино живота, где у цикличним вртлозима талог добија јединствену прилику да постане посланик, директор или министар. Напредњаке искључиво инспирише похлепа, каријеризам и властољубље, не идеологија.

Откад је Александар Вучић добио Србију на неометани усус, фруцтус и абусус (употребу, коришћење и располагање), његов режим је постао езгемпларни пример како се протоком времена афирмише искључивост у политици и насиље у јавном простору. Његова владавина, као и сви тоталитаризми, може се поделити у три фазе – успон, стабилизација и одржавање. Долазак Вучића на власт била је инкарнација историјске закономерности по којој посткризна, полустабилна друштва губе контролне механизме и брзином слободног пада срљају у аутократију. Декаденција демократије је изгледа системска грешка, прекидач за самоуништење који, попут окачене пушке у првом чину, по инерцији нужности мора бити активиран.

Да би стабилизовао свој режим Вучић је искористио српски менталитет који погодује тоталитарној, свемоћној држави као органу насиља партијске олигархије. У том подухвату он је имао на располагању бројне историјске примере. Кнез Милош је родоначелник модерне српске државе, али је он успео да револуционарно промени политички, економски и социјални карактер српског друштва.

Укинуо је традиционалну сељачку самоуправу као српски демократски спецификум и инсталирао државни бирократизам, који ће бити продужена рука његове самовоље. Период уставобранитеља био је само појавни облик нестабилне поделе моћи између властодршца и туркофилске политичке елите. Борба династије Обреновић са либералима и радикалима био је заправо траг кочења који је обележио 19. век, безуспешни отпор који су реакционарни апсолутисти пружали незаустављивој идеји народног суверенитета и парламентарне демократије.

Милитаризам иза маске „златног доба“ српске историје, Александрова клептократија и југословенски унитаризам са епилогом у његовом личном режиму, комунистичка диктатура пролетеријата и Милошевићев обрнути соционационализам, само су консекутивни периоди потрошеног века из којег смо изашли осакаћени, излуђени, девастирани.

И као такви није ни чудо да смо постали лак плен за незалечене, преамбициозне садисте. Народ је мисаоно и психички заробљен у лавиринту демагогије једног опсенара.

Фаза стабилизације је фаза етаблирања тоталитаризма. У њој су поданици не само уверени у неопходност постојања „изабраног месије“ и у потребу великих одрицања ради боље будућности, како личних тако и колективних. Још горе! Они постојеће стање неслободе и диктата прихватају и акламују као најефикаснију и најбољу форму државне и друштвене организације.

Током фазе одржавања активирани су сви нивои успостављене пирамиде моћи. Од неуморног Вође чије је присуство у јавном простору перманентно и испуњујуће, преко карикатуралних епигона који служе да оправдају Вођина недела, па све до капиларних напредњачких сајентолога са бирачким списковима уместо библија. Они неуморно опседају уморно грађанство које се полако привикава на живот испод бича.

Да би продужио рок трајања Вучићу је потребна успешно изведена изборна представа. Свестан је да су избори, који се све брже приближавају, доведени у опасност да заличе на оне комунистичке, на бесадржајну „трку са једним коњем“. Нема сумње да ће он покушати да на хиподром изведе читаву квазиопозициону ергелу, која ће у добро увежбаном галопу каскати за њим, али је јасно да не постоји довољно моћна пропагандна машинерија која ту мимикрију демократије може да претвори у било шта друго.

Вучић као креатор и персонификација постојећег система постао је уједно и роб олигархије која се еманциповала и међусобно повезала испод његовог егида. У данашњој Србији нико није сигуран, ни слободан, па ни он сам. Вучић је заточеник неразмрсивог клупка различитих интереса, превасходно оних који су силом прилика постали најпривилегованији слој друштва. Та нова класа може постати његова сигурносна или паукова мрежа. Он ће њом или управљати или ће постати њен плен, јер је сигурно да ће та класа и после његове детронизације тражити и лако пронаћи за себе новог Вучића.

Нажалост, њена мирноћа и анонимност показују да смо још далеко од таквог велеобрта. Иако је терминална фаза Вучићевог понтификата почела, безусловне извесности нема. Погрешно је уверење да ће се његов режим урушити сам од себе. Срби су емпиријски доказали да је људска глупост неуништива и самообновљива. Вучићизам је само перпетуум мобиле наших глупости и заблуда.

Извор: Данас