„Углед“ Србије – час га видиш, час га не видиш

Обратите пажњу на изјаву коју је Ивица Дачић, потпредседник Владе Србије, дао РТС-у испред зграде Уједињених нација у Њујорку, у вези са покушајем да се спречи пријем Косова* у Унеско. Тачније, усредсредите се на нешто чега у тој изјави – нема!

Ево изјаве:

„Србији предстоји тешка дипломатска битка у Унеску како би се спречио пријем Косова у ту међународну организацију“, рекао је Дачић. „Да ли ћемо у томе успети? Понекад није важно да ли сте у праву, већ какве су бројке. Бројке у овом тренутку нису на нашој страни, али указаћемо и указујемо на то да је овде у питању специфични прилаз верском и културном наслеђу, његовом уништењу и да нема никакве разлике да ли то чини Исламска држава или било ко други, па тако и на Косову и Метохији.“

Као што се лако да приметити, из Дачићевих речи изостало је нешто чиме су се српски званичници непрестано хвалили у последње време, а то је наводни углед који смо као држава стекли односом према мигрантима.

Седмицама уназад, безмало свако обраћање јавности било ког члана Владе, на челу са Александром Вучићем, садржало је у себи и осврт на тај вајни углед који нам је као порастао. Ни даха ни времена нису властодршци жалили у настојањима да нам дочарају колико су поправили „међународни положај“ Србије. Али сада, када би тај „углед“ ваљало употребити у нашу корист – а од спречавања учлањења Косова* у Унеско тешко да постоји ишта важније за државу Србију, не само тренутно него и дугорочно – одједном су замрле све приче о томе како је Србија у свету омиљенија него раније. Наједном су бројке поново против нас, а све наше дипломатске битке су опет тешке и претешке.

Где се део сав онај малопређашњи углед?

Заправо, није га ни било. Наклапања о каквом ојачаном међународном положају до ког је Србија дошла поступањем према мигрантима, нису била ништа друго до шарена лажа, згодна за отпочињање предизборне кампање.

Истина је да су на рачун Србије заиста пљуштале похвале протеклих седмица, али је од те чињенице далеко битније то што су, све до једне, дотичне похвале биле празне и безвредне. И то није никакво чудо, ако имамо у виду да су стизале са Запада, политичке стране света на којој је јавна реч одавно појефитинила преко сваке границе отужности.

Не само безвредне, те „похвале“ су често биле противречне: најпре су нам честитали на томе што делујемо спремни да задржимо мигранте, а онда су нас бодрили због тога што их пропуштамо даље. Ваљда зависно од тога да ли је директиву издавао Берлин или Вашингтон, између којих се и води ова битка у којој су мигранти замена за пешадију.

Али таква је природа политике на Западу. Једина њена датост је бескрајна превртљивост. А кад је реч о Балкану и нарочито Србији, све је још огољеније. Западни политичари могу да вам се до усхићења диве у једном тренутку, а да вам већ у следећем отимају бубрег. Тачније, да помажу злотвора који се обогатио кидајући бубреге и остале телесне органе живим људима. Вашим људима. Ако је злотвор запео да уђе у Унеско, има да му помогну. Баш их брига што је злотвор до пре неки дан палио и рушио те културне и духовне знаменитости које би сада да преотме као своје. Или што их отима од вас, којима је „међународни углед“ тако порастао.

Зато је свако ко се узда у похвале Западних политичара осуђен на идеолошку шизофренију, у којој се губи разлика између испразног тапшања по рамену и угрожених вековних светиња.

Извор: Фонд Стратешке Културе