vlajkiБука која се дигла око референдума у РС, диспропорционална је у односу на безазлено референдумско питање гледе 9. јануара као Дана Републике. Поврх свега, зна се и одговор већине становника Српске. Све у свему, „пуно буке ни око чега“, рекао би Шекспир.

Али је вама очито важно нешто друго. Тврдите како се овим референдумом руши уставни поредак БиХ. Могло би се рећи: начиње, и ту сте у праву.

Конкретно, доводи се у питање Уставни суд БиХ, који је нељудски, неправедан. До сада, са двојицом ваших представника и тројицом страних судаца, редовно су се прегласавала два конститутивна народа по свим важним питањима: Хрвати и Срби.

То није лијепо, и, да је овај суд вас тако дискриминирао, и ви га не бисте признавали.

Дакле, ви имате утисак да би овим референдумом, који би значио непризнавање одлуке Суда о реченом датуму као Дану републике, ви изгубили „Великог брата“, који вам је до сада у свему повлађивао, и његову заштиту. И опет сте у праву. Али Хрвати и Срби, два конститутивна народа, не желе такав суд. И они су у праву.

Хајде да ствари погледамо из другачије перспективе. Што ће нам тај суд, свима нама. Он брутално означава стање протектората, колонијалне управе над Босном и Херцеговином. Направимо наш Суд без пристрасних странаца. Престанимо оптуживати једни друге за међусобне злочине. Престанимо са причом о геноцидном народу и геноцидној творевини, о бројчаној надмоћи једног народа над другима. То улијева додатну мржњу и страх. Ви тврдите како је у Сребреници почињен геноцид. Ту је направљен одвратан, тежак неопростив злочин. Али ја, чија је мајка била Јеврејка и чији су баба, дједа и двије тетке нестали у нацистичким концентрационим логорима, ја вам не могу признати да је оно злочиначко што се десило у Сребреници био геноцид. Јер, да су нацисти имали такву концепцију геноцидности, и да су убијали само мушкарце, након рата би највећи дио моје породице по мајци био жив. Уствари, од шест милијуна побијених Јевреја, барем би четири милијуна након рата остало на животу.

emil vlajkiАли оставимо се те приче, болне за сваког од нас. Од тога се не живи, него се мрзи. Хајде да, као некада, живимо заједно. Ишло би полако, али би ишло. Доказано је. Нитко не жели нестанак Босне и Херцеговине. Окупимо се око заједничких пројеката, привредних и осталих. Побољшајмо социјалну скрб. Договоримо се око повијесних збивања у посљедњих пар деценија, тако да нам дјеца расту у међусобној толеранцији, а не у мржњи. Направимо такву атмосферу за странце да могу без административних тешкоћа код нас улагати њихов капитал. Прихватимо све што је људски разумно из Европске уније као дио нашег законодавства, то је један од најбољих начина уласка у Европу. Отворимо се пријатељски, културно и привредно према свим странама свијета.

Босна и Херцеговина је предивна, пространа земља у којој сви можемо имати, перспективу, будућност. Поред свега, с обзиром на њену мултиетничност, она би могла бити важан фактор стабилности у региону.

Хајде да кренемо тим путем.


Извор: Фонд Стратешке Културе

Оставите коментар

Оставите коментар на Влајкијево отворено писмо Бошњацима

* Обавезна поља